Мобилни телефон у пети

У 28 затвора у Србији прошле године је пронађено 514 мобилних телефона код осуђеника и притвореника, а у 2006. години 455 апарата за телефонирање и дописивање, чије је поседовање забрањено Законом о извршењу кривичних санкција и затворским кућним редом. То је дисциплински прекршај и кажњава се самицом.

– Један притвореник добио је од родитеља на поклон нове ципеле. То није било ништа необично да његов адвокат није сутрадан дошао у посету у потпуно истим ципелама. У соби за посете, испод стола, осуђеник и адвокат су покушали да промене обућу, и то су извели невешто тако да су стражари приметили шта раде. Мобилни телефон је пронађен у пети ципеле адвоката– каже за „Политику” Дамир Јока, начелник Одељења за третман Управе за извршење заводских санкција Министарства правде Републике Србије.

У последњем извештају, који је јуче стигао у Министарство правде, стоји да су током викенда одузета три мобилна телефона. Један је пронађен на кревету испод чаршава у групној соби новосадског затвора, док су осуђеници били у редовној шетњи, у Нишу је испод кревета пронађена „нокија”, а у Новом Пазару стражари су открили апарат у ђону ципеле осуђеника.

– Уобичајено је да осуђеници неће да кажу чији је апарат, пателефони иду у депозит и остају тамо годинама, а када је могуће утврдити чији је телефон, онда апарат иде у лични депозит осуђеника и враћа му се када изађе из затвора, али затворенику се одређује дисциплинска мера, а то је самица максимално до 15 дана, а може трајати и краће – објашњава Дамир Јока.

Централни затвор у Београду и установе у Нишу, Пожаревцу и Сремској Митровици имају уређаје за откривање електромагнетног зрачења, али то је, како каже наш саговорник, „игранка без престанка”.

– Телефони се стално уносе у затвор, ми их откривамо, одузимамо и кажњавамо затворенике, а они поново уносе. Најчешће их доносе чланови породице када долазе у посету, али и адвокати. Не стављају их само у ципеле, него и у векне хлеба, пите и колаче, чак и у воће. Уноси се све и свашта. Недавно смо ухватили једну мајку која је унела хероин сину у затвор – каже Јока.

(/slika2)Показује нам фотографију на којој се види да су осуђеници у купатилу, иза држача за сапун на плочицама, издубили рупу таман толику да у њу стане мобилни апарат. Ако се сетимо филма „Бекство из Шошенка” онда схватамо да „израда” једне мале „футроле” за мобилни телефон у зиду и није неки велики проблем.

– Осуђеници имају времена на претек и имају много стрпљења, а снабдевени су и разним алаткама. Највећи број апарата налазимо тамо где су осуђена лица која издржавају дуге временске казне, и то су најчешће такозвани обични затвореници, они који нису чланови организованих криминалних група, код којих имамо појачану пажњу – објашњава Јока.

За већину осуђеника мобилни апарат је статусни симбол и служи за приватну комуникацију, јер они ипак, због изолованости, нису више у могућности да из затворских ћелија воде неки свој „бизнис”. Међутим, током побуне у српским затворима крајем 2006. године, мобилни телефони су осуђеницима били контакт са светом и средство за „рад”. „Затвореници су се јављали директно у ТВ и радио програме као да су извештачи. Па, молим вас, где то има?”, изјавио је тадашњи министар правде Зоран Стојковић у једном интервјуу.

Др Златко Николић, виши научни сарадник Института за криминолошка и социолошка истраживања у Београду, некадашњи начелник одељења за надзор затворских установа, сматра да многи настављају да обављају криминалне послове из притвора.

– Када „падну” у притвор, многи криминалци још воде свој бизнис. Таквима је мобилни телефон неопходан, али им је највећи проблем како ће да напуне батерију, јер у ћелијама по правилу нема утичница за пуњаче. Тада им помажу стражари, који ће за награду од сто-двеста евра затворити очи када осуђеник пуни телефон у сали за дневни боравак.

Дамир Јока каже да затвори у Србији и данас имају такозване ометаче мобилне телефоније, али да се они активирају само повремено, у неким изузетним ситуацијама, јер стварају проблеме у мобилном телефонском саобраћају у широј околини затворских установа.