У логору сазнао за породичну трагедију

Као редовни читалац „Политикине” рубрике „Заробљеници Априлског рата”, изнео бих причу о занимљивом животу мог оца, официра Југословенске краљевске војске, који је као заточеник провео четири године у логорима у Немачкој. Овим речима, Слободан Мудреша из Београда, син Сава Мудреше (1909–1979), започео је своје сведочанство којим је допринео нашем серијалу и које објављујемо овом приликом.

Рођен у селу Боково поред Цетиња, Саво Мудреша је рано остао без оца Стева, који је 1912. погинуо у Првом балканском рату. У таквим околностима, Саво је растао у немаштини, поред осталих чланова породице – мајке Марије, брата Крста и сестре Јове. Запослио се 1934. као званичник – дневничар у Среском суду, најпре у Подгорици, а касније на Цетињу.

„У Југословенску краљевску војску Саво је ступио октобра 1940, скоро пола године пре почетка Априлског рата, када се запослио у Команди 10. пешадијског пука у Сарајеву као пешадијски поручник. Немачка војска га је заробила 17. априла 1941. на ратном положају на локалитету села Лађевци између Чачка и Краљева и након тога је интерниран у Немачку. У заробљеништву је био до 20. септембра 1945”, наводи Слободан Мудреша.

Његов отац је 1941. и 1942. био у офлагу у Нирнбергу, где се према официрима поступало у складу са Женевском конвенцијом.

„Тортуре није било, али је храна била изузетно оскудна. У заробљеништву, Саво је сазнао за трагедију своје породице у Црној Гори, за брата Крста Мудрешу и сестрине синове Вељка и Јована Борозана, који су били учесници тринаестојулског устанка 1941. као борци Косјерско-боковске чете Батаљона ’13. јул’ Ловћенског одреда НОП-а. Крсто Мудреша, дипломирани правник и политички комесар чете, стрељан је 26. јуна 1942. под Требјесом у Никшићу од стране окупаторских јединица и квислинга. Вељко Борозан је као ученик Цетињске гимназије са само 18 година погинуо 1. децембра 1941. у борбама на Пљевљима. Јован Борозан, такође као ђак Цетињске гимназије, погинуо је 28. децембра исте године у пробоју из обруча казнене експедиције непријатеља изнад Бокова. Имао је свега 16 година”, каже наш саговорник.

По премештању у логор Хамелбург 1943, Саво Мудреша је био на линији антифашистичке борбе и НОП-а. Учествовао је у разним видовима борбе коју су заробљеници те оријентације водили против реакционара међу заточеницима.

„У његовој бараци у Хамелбургу било је доста припадника најреакционарније групе ’Бели крстови’ мајора Обрадовића. Због активног учешћа у логорским активностима, Саво је крајем 1944. премештен по казни у логор Хамерштајн у Померанији, где је остао до краја заробљеништва. Учествовао је у прикупљању намирница за совјетске ратне заточенике у суседним логорима, који су били под посебним, најтежим условима логорског живота”, истиче Слободан Мудреша.

Из заробљеништва, његов отац се вратио у септембру 1945, а октобра исте године ступио је у Југословенску народну армију. Најпре је службовао у Војном гарнизону у Беранама у чину капетана. Радио је још у Београду (1947–1951) и Бечеју (1951–1958), где је пензионисан као мајор. Оженио се Анком Мудрешом, са којом је, осим сина Слободана, имао и ћерку Љиљану. После пензионисања, сви су се преселили у Београд, где су деца временом формирала своје породице.