Кључна питања о којима не сме бити забуне

Поводом поступка ревизије Устава Републике Србије, који је у току, у јавности су се од самог почетка могле чути одређене чињенично неутемељене, нетачне тврдње. Понекад се оне, нажалост, жестоко и упорно понављају, a када их стварност и проток времена несумњиво демантују, тада се најчешће само пушта да на њих падне вео заборава. Када је реч о материји која је предмет уставних амандмана, ова појава може бити посебно опасна јер су конкретна питања о којима је реч претежно врло стручне природе и с њима се грађани по правилу не срећу у свакодневном животу. Зато је професионална и морална обавеза науке и струке да јасно искажу свој став и пруже недвосмислене одговоре на низ кључних питања.

Др Мирослав Ђорђевић

1) Шта се мења овим уставним амандманима? Уставним амандманима о којима ће се грађани изјашњавати на републичком референдуму мењају се искључиво уставне одредбе у вези с правосуђем. Упркос одређеним инсинуацијама које су се могле чути у јавности, ова уставна ревизија нема апсолутно никакве везе с преамбулом Устава, статусом Косова и Метохије, људским правима и било чиме што није директно у вези с правосуђем.

2) Да ли нам је амандмане „наметнула Европа”? Кратко речено – није тачно ни да су амандмани „наметнути из Европе”, нити да је српски уставотворац приликом њихове израде и усвајања био било чиме ограничен. Истина је пак да наш Устав у свом првом члану јасно прокламује приврженост Републике Србије европским вредностима и да је наша земља и сама пуноправни члан Венецијанске комисије, која је притом највећи светски ауторитет за уставноправна питања. Ради сопствених, значајних бенефита Србија је остварила изузетну сарадњу с Венецијанском комисијом.

3) Да ли је мишљење Венецијанске комисије о амандманима заиста позитивно? Неки од медија у Србији су констатовали да је мишљење „позитивно или негативно, у зависности од тога ко га чита”. Истина је да уколико мишљење чита неко ко је упућен у рад и начин, односно стил писања мишљења Венецијанске комисије, сасвим му је јасно да је оно више него позитивно. Осим тога што анализира имплементацију европских стандарда и квалитет конкретних решења, Венецијанска комисија стално помера своје стандарде тако што кроз своје налазе редовно указује и како би било „идеално” или „можда још боље у будућности”, што не дира у основну, врло позитивну оцену амандмана.

4) Шта је циљ уставне ревизије? Зашто се све то ради? Једна од лажних дилема које се такође у једном делу јавности постављају јесте „да ли се Устав мења ради нас или ради приступања ЕУ”. Исправан одговор на ово питање јесте да се амандмани доносе превасходно ради грађана Србије и побољшања функционисања правосуђа које ће они осетити у свакодневном животу, али и због уклањања препрека на српском путу ка ЕУ, што је стратешки циљ наше земље и такође – нешто што је у интересу самих грађана. Циљ је тако двострук, а резултат у оба случаја – бенефит грађана Републике Србије.

5) Да ли ће поново доћи до реизбора судија као 2009. године? Апсолутно не. Амандмани, као и уставни закон за њихово спровођење предвиђају највишу могућу заштиту судијске и тужилачке функције, која у потпуности онемогућава понављање онога што се догодило 2009. године.

6) Да ли се давањем надлежности правосудним саветима за избор судија ова власт отуђила од народа? Не. Судска власт је власт, те као таква произлази из народа, али је уједно и стручна по својој природи, те захтева посебну регулативу управо ради заштите грађана од злoупотреба и политички мотивисаних одлука. Предвиђени механизам избора судија од стране Високог савета судства, односно тужилаца путем Високог савета тужилаштва омогућава здрав компромис између захтева задржавања легитимитета сувереног народа (путем истакнутих правника – чланова савета које бира Народна скупштина), али и захтева стручности (путем судијских, то јест тужилачких чланова савета).

7) Зашто је Законом о референдуму и народној иницијативи „укинут” цензус излазности? Треба се коначно осврнути и на ово питање јер је оно у нашој јавности подигло неоправдано много прашине. Овај закон није укинуо цензус излазности, већ је то учинио Устав из 2006. године (члан 203 став 8), а нови закон је само усклађен с важећим уставним решењима.

Решења из Акта о промени Устава представљају значајан корак напред у осавремењивању и деполитизацији нашег правосудног система, те аутор ових редова под пуном личном и професионалном одговорношћу позива све грађане да 16. јануара изађу на биралишта и заокруже „да” и тиме дају подршку стварању здраве основе за јачање интегритета српског правосуђа, на корист свих нас, грађана Републике Србије. Реч је о једном превасходно стручном, а не политичком питању, те би зато требало да сви, без обзира на евентуалне и сасвим легитимне политичке разлике, станемо иза ове уставне ревизије и одговорно помогнемо унапређењу наше државе, наше Србије, наше res publicae.

*Научни сарадник Института за упоредно право