Балкан – Пасуљанске ливаде за велике силе

Сви се слажу да етнополитике (национализам) играју све већу улогу у савременом свету. Социолошки проблем је зашто се то дешава у време глобализације, а питање за све нас је како усагласити балканске етнополитике на начин да не изазову оружани сукоб.

Низ споразума (Дејтонски, Ердутски, Кумановски, Охридски) довео је до прекида отворених непријатељства на простору бивше Југославије. Међутим, напетости нису нестале и чини се да временом постају веће. Из тог разлога не чуди заинтересованост да се потенцијални сукоби предупреде.

Сукоби се, генерално, решавају договором, односно компромисом сукобљених страна (што подразумева и компензацију), или потпуним одустајањем неке стране од захтева. У потоњем случају то је обично последица претњи или коришћења неке врсте присиле. Тада нека страна одустаје од спора да би заштитила живот или неки други виши интерес. Дешава се, међутим, да стране ни по коју цену не желе да одустану од својих интереса и тада сукоб може трајати вечно, или док нека од страна не буде потпуно уништена.

Етничке сукобе на Балкану додатно компликује мешање страних сила за које је регион постао нека врста Пасуљанских ливада на којима, с времена на време, испитују однос снага, стање борбене готовости и развијају меку моћ, односно способност наметања одређених наратива. Ти наративи временом се кристалишу у одреднице за сналажење у политичком простору и постају саморазумљиви појмови које користе нови нараштаји без критичког преиспитивања њиховог садржаја и суштине.

Неки од наратива, као онај о великосрпској хегемонији, постоје одавно. Неки, на пример онај да је Република Српска геноцидна творевина, нови су. Упорним понављањем, претакањем у документе, али и неспретном или агресивном одбраном они јачају и стичу снагу премисе у доказивању различитих закључака. То отежава реално сагледавање и решавање балканских проблема договором и компромисима.

У склопу тих наратива постоје различите равни. На неким нивоима се препознају проблеми и дефинишу питања. Таква је тврдња да је БиХ недовршена држава. С тим у вези, поставља се питање како БиХ учинити функционалном државом. Као кључне препреке виде се етнополитике које воде тамошњи Срби и Хрвати помогнути од стране матичних држава. Проблем с овим наративом је што се Бошњаци амнестирају од национализма, мада је он очигледан у деловању политичких странака које заступају интересе те етничке групе. Поред тога, занемарује се чињеница да степен (не)функционалности зависи од односа између ентитета, а не од степена централизације. Поента је да су односи напети управо због сталног притиска ка централизацији.

О Црној Гори влада мит да је то грађанска држава јер у њеном Уставу тако пише. У пракси, међутим, доскора владајућа странка је водила изразиту националистичку и готово шовинистичку политику према онима који се изјашњавају као Срби. Таква политика је довела до познатих напетости. Уместо да су разрешене као што је то, на пример, учињено Охридским споразумом између Македонаца и Албанаца, у Црној Гори се покушавају решити проблеми без суочавања с њиховим правим узроцима.

Још бесмисленији наратив је у вези с Косовом и Метохијом, у коме се још увек помиње Милошевић. Расположење Београда да компромисно решава тај проблем наишло је на одлучно и неразумно одбијање Приштине, која инсистира на признању једнострано проглашене и делимично међународно признате независности.

Укратко, ти наративи стварају парадоксе који се састоје у следећем. Тачно је да Република Српска свој статус дугује ратовима за југословенско наслеђе. Но, на исти начин су настале и Република Хрватска, као и сама БиХ. Тражити од РС јачу интеграцију у БиХ је исто што и тражити од ове две државе да се, зарад наводно већег степена функционалности региона, реинтегришу у трећу Југославију.

С друге стране, Црна Гора и Северна Македонија су напустиле Југославију (Југославије) без рата, но упркос томе нису успеле да реше своје унутрашње националне проблеме. Није тешко замислити какав би хаос настао када би, наводним залагањем за грађанску државу, Албанцима у Северној Македонији била одузета права стечена Охридским споразумом. Истовремено, уз исту аргументацију Србима у Црној Гори се покушава одузети чак и право на национално опредељење.

Постоји пандан и када је реч о Косову и Метохији. Док, с једне стране, Београд нуди Приштини модел „више од аутономије мање од независности”, Приштина тамошњим Србима не дозвољава ни Заједницу српских општина.

Када се ствари посматрају из ове перспективе, види се да има много простора за компромисе. Али, када се инсистира на мантрама о великосрпском национализму и Србији као продуженој руци Русије на Балкану, онда све иде ка самоиспуњавајућем пророчанству о неминовности избијања нових сукоба.

Нажалост, Србија, упркос повременим добрим покушајима, до сада није много постигла на јачању своје меке моћи и ширењу културне хегемоније у региону. Више се ослањала на медијску халабуку, разне лобисте и маркетиншке агенције. Све то, ако није допринело погоршању њене позиције, није допринело ни побољшању. Видљиву корист има само медијско-манипулативна хунта која, поред тога, све више делује као господар укупне ситуације. Но, то је посебна прича.

Професор на Филозофском факултету у Београду