Среда, 19.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: проф. др БРАНИСЛАВ ЂОРЂЕВИЋ, директор Института за међународну политику и привреду

Пандемија је продубила геополитички расцеп

(Фото Н. Марјановић)

Појавом вируса корона указала се прилика да се заједничком борбом против пандемије покаже да међузависност на глобалном нивоу може да доведе до веће солидарности. Нажалост, у великој мери прилика је пропуштена. Врло брзо се фокус пребацио на то ко је за шта крив, ко и како профитира. Јаз неједнакости између богатих и сиромашних се повећао, како на међународном, тако и на унутрашњем плану у земљама широм света. О томе су недавно на самиту Покрета несврстаних у Београду сведочили многи наши пријатељи из Африке, Азије и Јужне Америке. С друге стране, пандемија је разоткрила рањивости међународног система снабдевања и енергетске безбедности. Појачала је страх од биолошког оружја и других врста неконвенционалних и хибридних претњи. Трка за наоружањем је праћена технолошким надметањем, борбом за премоћ у контроли над интернетом и вештачком интелигенцијом. Геополитички расцеп се продубио, оцењује у разговору за „Политику” проф. др Бранислав Ђорђевић, директор Института за међународну политику и привреду.

Председник САД Џозеф Бајден ускоро броји годину дана у Белој кући. Шта обележава првих 12 месеци његовог мандата, поред хаотичног повлачења из Авганистана?

Председник Бајден је успео да у одређеној мери санира трансатлантске односе, иако и даље постоје знатна неслагања, па и незадовољства, као што је случај у односу с Паризом. С друге стране, Вашингтон је наставио да се позиционира према Русији, а нарочито Кини, као према стратешким ривалима. У том контексту могао би да се посматра и Бајденов „Самит за демократију”, који, нажалост, има снажне хладноратовске премисе и тешко да ће унапредити дијалог с водећим силама у настајућем мултиполарном свету. Негде сам скоро о том самиту прочитао „Ко дође кајаће се, ко не дође кајаће се”, што у пуној мери одсликава предстојећи скуп на који је позвано нешто више од 110, од 193 државе које су пуноправне чланице УН. По којем критеријуму није позвано око 80 земаља, то зна само организатор.

Хаотично повлачење из Авганистана додатно је уздрмало амерички имиџ у свету, али и популарност Бајдена код куће. Уколико се узму у обзир највећа инфлација у САД у последњих 30 година и знатно слабљење рејтинга, Бајдену предстоји тешка борба за контролу над Конгресом на наредним изборима.

Мењају ли се у истом периоду геополитичке амбиције НАТО-а?

Водеће чланице НАТО-а, САД и Велика Британија, формирањем споразума Аукус с Аустралијом направиле су додатан искорак у политици супротстављања кинеском утицају на Пацифику, што ће посебне импликације имати на ситуацију у Тајванском мореузу. Истовремено, нови савез озбиљно подрива регионални мир и стабилност и убрзаће трку у наоружавању. Искрено, а то сам истакао више пута, очекујем да се овој „подружници” НАТО-а ускоро придруже Јапан и Јужна Кореја. Читава прича је у ствари ширење НАТО-а на Пацифик и стратешко опкољавање Русије и Кине.

С друге стране, сведоци смо еволуције улоге НАТО-а у супротстављању утицају Кине и на простору од Балтика до Медитерана, у сферама од транспорта до сајбер безбедности. Зар неко може да буде толико политички „неписмен” и да сматра како је Литванија, чланица НАТО-а, самостално донела одлуку да иступи из „17+1”, формата сарадње Кине и земаља Централне и Источне Европе, док ће то у блиској будућности да ураде још неке земље, првенствено прибалтичке.

Док се односи с Кином погоршавају, о односима с Руском Федерацијом најбоље говоре речи самог генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга, који каже да су најгори од краја хладног рата. Нови „стратешки концепт” НАТО-а, који ће бити усвојен на самиту у Мадриду у јуну идуће године, свакако ће имати у фокусу односе с Пекингом и Москвом. Тренутна реторика, нажалост, не иде у прилог побољшању односа.

На глобалном Истоку, како Русија и Кина развијају међусобне односе и пројектују свој утицај у свету?

Не постоји домен у којем односи Русије и Кине нису унапређени последњих година – од економске и енергетске сарадње, до војно-техничке и дипломатске, засноване на систему УН, међународном праву и супротстављању хладноратовској логици. Снажан подстрек томе даје и лични однос Владимира Путина и Си Ђинпинга, који су се у последњих осам година срели више од 30 пута. Москва и Пекинг остварују све већу координацију у међународним форумима, чему смо могли да сведочимо и ми приликом њиховог иступања поводом ситуације на Косову и Метохији и у Босни и Херцеговини, када су заједно стали не само у одбрану српских националних интереса, већ и против политике наметања решења споља, која је дуго вођена на нашим просторима, а да неки и даље мисле да је могућа.

Ангела Меркел одлази у политичку историју, Француска идућег пролећа иде на председничке изборе. У међувремену, Париз и Рим склопили су Квириналски споразум о пријатељству и сарадњи. У којем правцу иде ЕУ?

Ангела Меркел је обележила прве две деценије европске политике и њен одлазак логично представља тренутак за сумирање, пројекције и планове. Меркелова је, упркос брегзиту, економској, мигрантској и пандемијској кризи, те расту евроскептичних и суверенистичких партија, успела да очува какву-такву равнотежу у унији. Упркос притисцима, заложила се за изградњу „Северног тока 2” и потписивање инвестиционог споразума Кина-ЕУ, што није благонаклоно дочекано у САД. С друге стране, не може се оспорити чињеница да политика проширења и глобални утицај ЕУ стагнирају. Односи с Руском Федерацијом и Кином су компликовани, а безбедносна зависност од САД још је велика. Такав положај подстакао је Европску унију на размишљања о стратешкој аутономији у свету, који постаје мултиполаран. Француски председник Емануел Макрон биће пред великим изазовом у првој половини 2022. године. С једне стране, на председничким изборима у априлу суочиће се са снажном конкуренцијом Марин ле Пен и Ерика Земура, а једна од кључних тема, поред економије и екологије, биће и имиграција. С друге стране, као председавајућа ЕУ у првих шест месеци, Француска ће желети да наметне своју визију стратешке аутономије, интегрисаније и амбициозније уније. Та визија свакако ће се рефлектовати и у „Стратешком компасу” о одбрани и спољној политици, који ће ЕУ усвојити у марту. У том контексту требало би гледати и на Квириналски споразум Макрона и италијанског премијера Марија Драгија. Олаф Шолц преузима тешку улогу наследника Меркелове. За његов успех на међународном плану од велике важности ће бити колико ће, с обзиром на састав владајуће коалиције, успети да задржи уравнотежен дипломатски приступ према светским силама.

Ближе нама и региону: како процењујете политику Турске на Балкану?

Сфера утицаја Турске је импозантна – Медитеран, север Африке, Блиски исток, Балкан и Кавказ. Уз то, Турска има важну улогу у односима са свим кључним светским силама као чланица НАТО-а, званично кандидат за чланство у ЕУ, али и земља која блиско сарађује и са Русијом и Кином. На Балкану, турски утицај јесте снажан, често и потцењен, нарочито у западним круговима који су више усредсређени на руски и кинески. Ипак, чини се да Турска економски не користи у пуној мери своје капацитете економског инвестирања. Истовремено, Београд с правом очекује од Анкаре да конструктивније утиче на актере на Балкану на које има јак утицај, пре свега у Приштини и у Сарајеву.

Питање наше јужне покрајине све више постаје глобално, као полигон за „обарање руку” великих сила. Како у таквој ситуацији да заштитимо наше виталне државне и националне интересе?

С обзиром на то да је већина западних земаља признала једнострано проглашење независности Косова и Метохије, то што тај покушај сецесије није легализован у УН заслуга је чланица Савета безбедности УН које то децидно одбијају – Руске Федерације и НР Кине. Нисмо ми призивали „обарање руку” великих сила, нити смо желели да будемо полигон. Јесмо, међутим, дуго градили стратешке односе који нам омогућавају да истрајемо у одбрани нашег територијалног интегритета и суверенитета. Решење за Косово и Метохију мора да буде засновано на резолуцији СБ УН 1244 и да буде верификовано у Савету безбедности УН. То је јасно свима који су 2008. године покушали да ово тело заобиђу. Република Србија се стратешки определила да буде војно неутрална земља и да води независну, мултивекторску политику, засновану на међународном праву и мултилатерализму. У условима уског маневарског простора, Србија одржава не само стратешке односе с Русијом и Кином, већ и преговара о чланству с ЕУ и сарађује с НАТО-ом у оквиру Партнерства за мир. Посебно је импресивно што је Србија, чак и у условима пандемије, успела да организује Самит Покрета несврстаних. АНТРФИЛЕ 1

„Отворени Балкан” је антифриз за залеђени процес проширења ЕУ

Идеја „Балкан балканским народима” стара је на овим просторима више од века, али је тек сада почела да се реализује кроз српску иницијативу „Отворени Балкан”. Видимо да и сада има доста отпора овој идеји, па како процењујете њене домете?

Сама чињеница да формат „Отвореног Балкана” омогућава у континуитету трилатералне сусрете Србије, Северне Македоније и Албаније на највишем нивоу доказ је да он и те како има смисла. Оно што је важно, а вероватно и кључно, јесте да постоји политичка воља да народи у региону раде заједно на приближавању и економској сарадњи. Понекад се чини да критичарима овог формата смета то што позив на окупљање и теме за дискусију нису послати из Брисела или Берлина, већ из Београда, Скопља или Тиране, а у неком блиском будућем времену, надам се, и из Подгорице и Сарајева. Штета је што за сада очигледно још постоје политичке кочнице које спречавају да формат буде још инклузивнији. У ситуацији у којој процес проширења ЕУ изгледа залеђен, на регионалну сарадњу у оквиру „Отвореног Балкана” требало би гледати као на антифриз. АНТРФИЛЕ 2

Трајање института потврда преданог рада

Професоре, на данашњи дан пре 74 године основан је Институт за међународну политику и привреду. Како објашњавате истрајност института од времена Федеративне Народне Републике Југославије до Републике Србије?

Институт је основан на данашњи дан 1947. године Уредбом владе тадашње ФНРЈ. По томе је најстарији, али и највећи државни научни институт у области међународних односа у Европи. Све промене које су се дешавале у држави, односно у друштву, одражавале су се неминовно и на институт. У време СФРЈ највиши органи власти долазили су по мишљење о одређеном питању или проблему у међународним односима, научници института били су неизоставни део делегација на највишем нивоу, чланови радних тела УН, КЕБС/ОЕБС, Покрета несврстаних итд. испред наше тадашње државе. По распаду велике Југославије, институт је постао пасторче СР Југославије и Државне заједнице Србија и Црна Гора, али су се ствари последњих година поправиле. У којим год условима да је институт радио, то је било озбиљно и предано.

 

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Vita
"Saradnja" Kine i Rusije je idealizovana nase potrebe jer smo "dobri" sa obe zemlje koje nam pruzaju podrsku oko KiM medjutim te dve zemlje su ne tako davno ratovale oko recnih ostrva a Kina ima apetite prema svim svojim susedima i realno nemaju ni jednog stvarnog prijatelja.
Иван Грозни
На крају је Русија предала Кини већи део спорних острва у Амуру. Уосталом, једини простор на који Кина може да се шири је Сибир, односно руски Далеки Исток. Уосталом, део тих области Русија је отела од Кине у 19. веку. Да ли неко мисли да су Кинези то заборавили?
Pera
Uvek neki novi(?) krivci.
У чему је проблем?
Професор Ђорђевић је све тачно рекао.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.