Политика празних гестова

Ово није текст о Јанку Баљку. Ово је текст о празном гесту као симптому политичке немаштовитости.

Ужаснут именовањем Сузане Васиљевић за чланицу Савета Факултета драмских уметности, Јанко Баљак је пре неколико дана громогласно поднео оставку — како „Данас” каже у свом наслову – „на ФДУ”.

И како то налажу српска традиција и опозициони обичаји, скочи „Твитер” на ноге лагане, па поче да ведри и облачи о овом „светлом примеру храбрости”, о томе како „у овој земљи још има достојанствених људи са кичмом” и „личним интегритетом”, и како је Баљков гест ни мање ни више него „доказ неуништивих моралних вредности правог српског интелектуалца”. Што рече академик Теодоровић: „Професор Јанко Баљак је управо одржао најзначајнији час у животу својим студентима.”

Mutatis mutandis: док на њега пуцају фашисти, Јанко и даље држи час.

Ја, истина, не знам на основу чега је Баљак закључио да је именовање Вучићеве саветнице за медије афирмација цензуре на једној морално безгрешној институцији каква је ФДУ – ваљда зато што, од када Сузана Васиљевић седи у Управном одбору Београдске филхармоније, сваки концерт почиње колоплетом српских народних игара „Вучићу, легендо”, коју је, по Мокрањчевим недовршеним руковетима, комплетирао и за симфонијски оркестар аранжирао лично Александар Вулин.

Испоставиће се, међутим, да ме је „Данас” прилично насанкао помпезним насловом о оставци „на ФДУ”. Иако неспреман да дели исти простор са аждајом Грданом, Баљак ипак није дао оставку на место професора ФДУ, како је то новински наслов сугерисао. Није се, дакле, одрекао ни плате ни сталног ангажмана, него је преко „Фејсбука” одустао од волонтирања у Сенату Универзитета уметности и Уметничком већу ФДУ, телима које немају ама баш никакве везе са оним у коме ће седети госпођа Васиљевић.

Е, сад, да се разумемо. Ја уопште не сматрам да је Јанко Баљак требало да напусти ФДУ. Сваки човек, па и морална громада као што је Баљак, има права да ради и зарађује.

Али у којој паралелној реалности је Баљкова објава на „Фејсу” оличење храбрости, интегритета и несаломиве кичме „правог српског интелектуалца”? Зашто се у српском медијском простору политика празних гестова с друштвених мрежа редовно уздиже на пиједестал херојске жртве? И зар не би било лепо када бисмо на нивоу јавног дискурса, једном засвагда, успели да ментално разлучимо рађање мишева од трешења гора?
(Аутор је директор Дигиталне истраживачке инфраструктуре за уметност и хуманистику)

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa