Да ли ће Пале постати престоница Српске

Престоница РС више неће бити Бањалука него Пале?! Занимљива вест да ће влада предлог такве законске промене упутити скупштини остала је у сенци историјског заседања НС РС о враћања отетих ентитетских надлежности. Убудуће би требало да буде одвојен статус престонице од статуса главног града, да Пале буду прво, а Бањалука друго. Када бисмо направили анкету међу грађанима, готово сви би рекли да је Бањалука и једно и друго. Већина млађих становника не зна, а многи старији су већ заборавили да су некада обоје биле Пале. По слову Устава, то су и данас.

Најпре село, па пролазна станица на путу до Јахорине па викенд-насеље Сарајлија, Пале су уочи Зимских олимпијских игара постале једна од придружених рубних градских општина. Иако су такмичења у алпским дисциплинама одржана на Бјелашници, нордијске на Игману, боб и санкање на Требевићу, клизање и хокеј у граду у „Зетри”, Јахорина је задржала престиж главног зимског центра у БиХ, у чијим хотелима су боравили туристи из целе СФРЈ. Сарајлијама је било близу: махом су долазили преко дана и увече се враћали у центар града. Откако су се већ били опасно заоштрили национални односи, то су махом били муслимани јер, већински српско Пале било је једна од три међу 10 сарајевских општина у којој није победила СДА, него СДС, као што су и Срби у ноћне сате мање залазили на Башчаршију.

Када су муслимански специјалци повели масу према „Холидеј ину” јер је „из канцеларија СДС-а пуцано на грађане окупљене на тргу на протесту против националних странака”, Караџић, Крајишник, Кољевић и Плавшићева у задњи час су успели да изађу из града и на Палама успоставе организацију власти у ратним условима. Још раније формирана Скупштина српског народа у БиХ формирала је владу. Сутрадан је Сарајево било облепљено потерницама за сваким од њих.

Пале су биле лоциране довољно близу центра Сарајева, где су током рата боравили иностране дипломате, високи и ниски представници, посредници, хуманитарци, новинари из светских медијски агенција. И, истовремено, довољно далеко од муслиманске артиљерије. Пале су биле сигурна кућа и ратни стан политичког руководства РС. Ту су касније формиране и остале институције РС: председништво, влада, правосуђе, први факултети, АНУРС, Срна, РТРС, са све више квалификованог кадра који је избегао из муслиманског Сарајева. Бањалука је, међутим, имала друге предности. Неупоредиво већи град у највећој регији са српском већином. Град који током рата никада није био у ратној зони и у коме су и током рата функционисале развијене регионалне институције. Град у који се сместио великих број избеглица из свих делова БиХ, а после „Олује” слио и велики број Срба прогнаних из Хрватске. Најзад, то је и центар Босанске крајине, која је дала највећи број бораца ВРС.

Пресудило је, наводно, што је Милошевић у Дејтону „уз чашицу вискија” делове српског Сарајева уступио Изетбеговићу, иако је првобитним међународним планом било предвиђено да Сарајево постане дистрикт. За утеху је тада у парку у центру Пала пред избеглице била постављена макета новог града и чак формирана дирекција за изградњу и као први корак из Србије су допремљене енормне количине бесплатног грађевинског материјала.

По некима је пресудан био раскол у руководству, када је легална и легитимна наследница Радована Караџића и председница РС под притиском сабораца у врху прешла у Бањалуку и тамо формирала власт, коју ће и верификовати на изборима. Караџић, Кољевић, Крајишник, па и сама Плавшићева, ако не по рођењу и пореклу, Сарајлије су по већ дугом животном и радном веку и били су везани за град. Паљани јој нису опростили што је главни град преселила у Бањалуку, као што ни Бањалучани нису захвални што им га је доселила.

Једино је Додик остао лојалан првој председници Српске, која му је упркос великим притисцима с Пала и из Београда поверила први премијерски мандат. Док је била омражена на обе стране због наивног признања у Хагу да се осећа одговорна за злочине које нит је наређивала, нит у њима учествовала, те десетак година робијала, једино ју је Додик, поред уже породице, посећивао и бринуо о њој. А по изласку из затвора и свечано дочекао у Бањалуци.

Пале су као центар РС крајем рата процветале. Квадрат стамбеног простора по цени је био раван београдском. Политичка елита је саградила стамбене куће на питомој падини према Јахорини, коју је народ назвао Дедињем. А онда је дошло до наглог пада. Удаљене од Српског Сарајева, које је само улицама било одвојено од непријатељског муслиманског, Пале су заударале на мирис пропадања и близина Јахорине с ратом запуштеним хотелима и скијалиштима током зимских дана деловала је дубоко депресивно. Једину живост уносили су студенти и махом београдски професори.

Као главни град Српске, Бањалука је, сасвим очекивано, постала центар не само политичког него и економског и културног живота. Али и на Палама је поратни замах, који је нагло заустављен, касније откочен и, по оној макети, настао је леп и урбанизован градић, који се попут Инзбрука, аустријског такође олимпијског града, ослонио на зимски туризам и универзитетско образовање. Лоциран између Јахорине, која је вратила некадашњи сјај, и оријенталне Башчаршије, он постаје толико атрактиван да је постао предмет српско-бошњачког договора о заједничкој туристичкој понуди.

Изградњом Административног центра владе РС у Источном Сарајеву, у коме бораве и раде функционери Српске у заједничким органима у Сарајеву, примакле су власт Палама и на локалном нивоу. Актуелна иницијатива да се статус главног града и пријестонице подели између Бањалуке и Пала чини се праведна. Пале, као место рођења Српске, добиће симболичке привилегије да се ту одржавају централне манифестације обележавања значајних датума из историје републике. И, сигурно, не само то, што ћемо сазнати када закон буде шире образложен. Треба очекивати да ће протектори и бошњачки политичари имати приговор: „Српска оживљава своје мрачне милитантно-агресорске традиције!”

Професор емеритус