Свадбено путовање дуго четири године

Након венчања, уобичајено је да младенци свој медени месец започну свадбеним путовањем које траје неколико недеља. Међутим, ако се током тог путовања јаве непредвиђене околности, трајање пута се може скратити, али понекад и продужити чак на пуне четири године. Овај изузетни случај догодио се нашем научном великану Милутину Миланковићу. Он и његова невеста стицајем околности вратили су се у Београд са принудно продуженог свадбеног путовања, након четири године, са сином рођеним у међувремену. Године проведене ван Београда Миланковић је успешно искористио да свој научни рад усмери у правцу који ће му касније донети углед светски признатог геоастронома и климатолога којим ће се српски народ трајно поносити.

Након одбрањеног доктората 1904. године на Бечком универзитету, Миланковић у Бечу започиње добро плаћену каријеру грађевинског инжењера. Тих година упознаје професора Михаила Петровића Аласа, творца српске математичке школе, који му предлаже да на новооснованом Београдском универзитету преузме професорско место. Младог Мланковића, који је у Бечу успешно градио инжењерску каријеру, није привлачило пресељење у мали и још заостали Београд. Међутим, кад је 1908. године Аустроугарска, на огромно разочарање и незадовољство Срба, анектирала Босну и Херцеговину, Милутина је то као родољубивог Србина, толико револтирало, да је 1909. напустио Беч, доселио се у Београд и закуцао на врата универзитета.

Неожењени тридесетогодишњак, професор универзитета, бечки доктор, постао је магнетски примамљива прилика за многе београдске девојке. Упознали су га с већим бројем удавача, али их је Милутин све разочаравао својом женидбеном неодлучношћу. Када је доспео до 35. године и већ почео да личи на Игњатовићевог вечитог младожењу, представљена му је Христина Тинка Топузовић, која се Милутину допала, али ни њу тада није запросио. По ко зна који пут отишао је у Беч да ужива у раскошним ресторанима, опери и позориштима. Али тог пута уобичајена уживања нису му пружала задовољство, јер му је Тинка лебдела пред очима. Вратио се у Београд и јуна 1914. с њом ступио пред олтар београдске Вазнесенске цркве.

Сходно обичајима, младенци су кренули на свадбено путовање, на којем је Милутин својој невести желео да покаже родни Даљ и кућу на обали Дунава. Док су боравили у Славонији, Аустроугарска је објавила рат Србији, а српски резервни официр Милутин је ухапшен и постао ратни заробљеник. Након више премештања из логора у логор, коначно му се осмехнула срећа. Конфиниран је у Будимпешти, где је до краја рата живео са супругом, практично слободан, с могућношћу коришћења библиотеке Академије наука. Младенце је притом новчано помагао добри ујка Васа. Повремено је Милутин осећао грижу савести што је неопрезним поласком на пут изостао из редова Српске војске. Тешило га је сазнање да је војводу Путника, војног команданта, почетак рата изненадио на лечењу у Карловим Варима. Војводи, који је претио самоубиством, аустроугарске власти су ипак дозволиле повратак у Србију.

Завршетком рата дошао је и крај четворогодишњег брачног путовања. Бродом из Будимпеште у Београд враћају се Тинка и Милутин заједно с трогодишњим сином Василијем, који је добио име Милутиновог добротвора ујака Васе. Каснијих година, кад је бродом пролазио кроз Будимпешту, Милутин је гледао зграду Академије наука, где су настале његове главне научне замисли, говорећи у себи „мој мили доме”.

Драган Станковић,
Београд