Svadbeno putovanje dugo četiri godine

Nakon venčanja, uobičajeno je da mladenci svoj medeni mesec započnu svadbenim putovanjem koje traje nekoliko nedelja. Međutim, ako se tokom tog putovanja jave nepredviđene okolnosti, trajanje puta se može skratiti, ali ponekad i produžiti čak na pune četiri godine. Ovaj izuzetni slučaj dogodio se našem naučnom velikanu Milutinu Milankoviću. On i njegova nevesta sticajem okolnosti vratili su se u Beograd sa prinudno produženog svadbenog putovanja, nakon četiri godine, sa sinom rođenim u međuvremenu. Godine provedene van Beograda Milanković je uspešno iskoristio da svoj naučni rad usmeri u pravcu koji će mu kasnije doneti ugled svetski priznatog geoastronoma i klimatologa kojim će se srpski narod trajno ponositi.

Nakon odbranjenog doktorata 1904. godine na Bečkom univerzitetu, Milanković u Beču započinje dobro plaćenu karijeru građevinskog inženjera. Tih godina upoznaje profesora Mihaila Petrovića Alasa, tvorca srpske matematičke škole, koji mu predlaže da na novoosnovanom Beogradskom univerzitetu preuzme profesorsko mesto. Mladog Mlankovića, koji je u Beču uspešno gradio inženjersku karijeru, nije privlačilo preseljenje u mali i još zaostali Beograd. Međutim, kad je 1908. godine Austrougarska, na ogromno razočaranje i nezadovoljstvo Srba, anektirala Bosnu i Hercegovinu, Milutina je to kao rodoljubivog Srbina, toliko revoltiralo, da je 1909. napustio Beč, doselio se u Beograd i zakucao na vrata univerziteta.

Neoženjeni tridesetogodišnjak, profesor univerziteta, bečki doktor, postao je magnetski primamljiva prilika za mnoge beogradske devojke. Upoznali su ga s većim brojem udavača, ali ih je Milutin sve razočaravao svojom ženidbenom neodlučnošću. Kada je dospeo do 35. godine i već počeo da liči na Ignjatovićevog večitog mladoženju, predstavljena mu je Hristina Tinka Topuzović, koja se Milutinu dopala, ali ni nju tada nije zaprosio. Po ko zna koji put otišao je u Beč da uživa u raskošnim restoranima, operi i pozorištima. Ali tog puta uobičajena uživanja nisu mu pružala zadovoljstvo, jer mu je Tinka lebdela pred očima. Vratio se u Beograd i juna 1914. s njom stupio pred oltar beogradske Vaznesenske crkve.

Shodno običajima, mladenci su krenuli na svadbeno putovanje, na kojem je Milutin svojoj nevesti želeo da pokaže rodni Dalj i kuću na obali Dunava. Dok su boravili u Slavoniji, Austrougarska je objavila rat Srbiji, a srpski rezervni oficir Milutin je uhapšen i postao ratni zarobljenik. Nakon više premeštanja iz logora u logor, konačno mu se osmehnula sreća. Konfiniran je u Budimpešti, gde je do kraja rata živeo sa suprugom, praktično slobodan, s mogućnošću korišćenja biblioteke Akademije nauka. Mladence je pritom novčano pomagao dobri ujka Vasa. Povremeno je Milutin osećao grižu savesti što je neopreznim polaskom na put izostao iz redova Srpske vojske. Tešilo ga je saznanje da je vojvodu Putnika, vojnog komandanta, početak rata iznenadio na lečenju u Karlovim Varima. Vojvodi, koji je pretio samoubistvom, austrougarske vlasti su ipak dozvolile povratak u Srbiju.

Završetkom rata došao je i kraj četvorogodišnjeg bračnog putovanja. Brodom iz Budimpešte u Beograd vraćaju se Tinka i Milutin zajedno s trogodišnjim sinom Vasilijem, koji je dobio ime Milutinovog dobrotvora ujaka Vase. Kasnijih godina, kad je brodom prolazio kroz Budimpeštu, Milutin je gledao zgradu Akademije nauka, gde su nastale njegove glavne naučne zamisli, govoreći u sebi „moj mili dome”.

Dragan Stanković,
Beograd