Среда, 30.11.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
КУЛТУРНИ ДОДАТАК, 11.12. 2021.

До Стокхолма ћуприја

Тито је 1963. први пут остао без Нобеловог одличја за мир. Други пут, 1973, маршал је побудио на подршку добар део америчког и европског уметничког света, укључујући и осамдесетједногодишњег Андрића, чији је глас имао „нобеловску” тежину. Представљајући номиноване, Тита на првом месту, „Тајм” је оценио да награда треба да буде преименована у Нобелову награду за рат
Иво Андрић на церемонији уручења Нобeлове награде, 10. децембра 1961. године у Стокхолму (Фотографије Власништво Музеја града Београда)

УРУЧЕЊЕ „НОБЕЛА” – 60 ГОДИНА

На позив Шведске академије и Нобелове фондације, Андрић је са супругом Милицом Бабић кренуо пут северне престонице 5. децембра 1961. У ладицама пишчевог стола остала је хрпа пригодних пошиљки са честиткама – од домаћих званичника, хладних и штурих, од југословенских грађана, иностраних писаца, пријатеља и издавача, топлих и срдачних. У дубоко идеологизованој југословенској држави нису ни могле бити друкчије до у кључу кодиране честитке југословенског маршала који је лауреату препоручио неупитне фразе за церемонијални говор. Речи Мирослава Крлеже, кога је Савез књижевника Југославије предлагао Нобеловом комитету од 1958. до 1966, биле су нешто срдачније импликујући могућност да добитник у шведским академским круговима нешто за њега учини. Тако је Андрић на питање новинара да ли има какву жељу, одговорио да би то било објављивање дела хрватског колеге.

Двадесет шестог октобра 1961. Андрић од Нобелове фондације добија меморандум с описом организације догађаја од дана доласка до 13. децембра, с потанкостима о свечаности уручења. Нобелова свечаност почела је 9. децембра пријемом који су за лауреате, њихове пратиоце, представнике Нобелових институција, породицу Нобел и дипломатске представнике земаља награђених, приредили директори Нобелове фондације. Једноипочасовни догађај у Хотелу „Нобел” почео је у 15.30. На дан централног догађаја, у 11.30, у Концертној дворани била је уприличена проба, док је средишња свечаност почела у 16.30.

Свечаним фанфарама најављен је улазак краља Густава Адолфа Шестог, краљице Луизе и краљевске породице. У часу када су шведски суверен и пратња заузели фотеље, програм је почео. На сцену раскошне дворане ступили су лауреати за 1961, заједно с представницима институција које су им награду доделиле. Андрић је на подијум изишао с академиком најдужег стажа и секретаром Шведске академије др Андерсом Естерлингом. Након наклона члановима краљевске куће, добитници су заузели местa. Затим су на позорницу изашли поједини научници који су признања добили претходних деценија, махом Швеђани. Програмом су предвиђене свечарске композиције домаћих и једног немачког аутора, у извођењу Стокхолмске филхармоније и најпознатијег шведског хора – „Велика полонеза” О. Линдберга, „Песма пролећу” А. Виклунда, дело композитора В. Стенхамара, „Зора изнад мора” С. Селандера и Х. Алфвена. На крају је интонирана химна домаћина „Ти древни, ти слободни” посвећена „брдовитом северу” и „вољеној земљи”. После увода директора Нобелове фондације, уследило је уручење признања уз образложења на шведском, с кратким завршницама на језику добитника. Чланови Нобелових комитета обратили су се награђенима који су прилазили краљу како би примили одличја.

Monsieur le dr. Ivo Andrić

Водећи шведски лист донео је богат прилог о свечаности, наводећи да је Андрић на француском замољен да прими награду из краљеве руке, да је бивши југословенски дипломата брзим корацима кренуо низ степенице и да је – затечен краљевим изразито срдачним руковањем – заборавио да се наклони гледалишту које му је веома гласно аплаудирало. Шведски лист приметио је да академик Естерлинг није изговорио одломак на Андрићевом језику. Из краљевих руку лауреат је примио дводелну повељу израђену за ту прилику, на којој су златотиском исписани подаци о добитнику и текст – „Шведска академија је 26. октобра 1961, у складу са одредбама тестамента Алфреда Нобела од 27. новембра 1895. године, одлучила да награди Иву Андрића Нобеловом наградом за епску снагу којом је обликовао мотиве и судбине из историје своje земље”, с потписима челника додељивача. Плакета је сачињена од плаве коже, пергамента и ручно рађене хартије и садржи уникатне цртеже дизајнерке Б. С. Пиел, с мотивима из историје лауреатове земље (мост и ратници с подигнутом тробојком у стилу Делакроаове „Слободе која води народ”, жетелац и жена с дететом, у крајолику винограда, кућа, цркве и минарета). Писцу је уручена и златна медаља (60,5 мм), рад Е. Линдберга, с Нобеловим ликом на аверсу и барељефом младића који под ловором записује певање муза, стихом из Вергилијеве Енеиде посвећеном научним проналасцима и уметности, као и Андрићевим именом, на реверсу. Лауреат је добио и чек Скандинавске банке са 250.232,00 шведске круне чији је износ поклонио развоју библиотекарства у Босни и Херцеговини.

Одличја су током вечери била изложена у стокхолмској Градској већници, где је била уприличена свечана вечера у част лауреата који су се с породицама и дипломатским изасланицима својих земаља окупили у предворју Принчеве галерије ради представљања краљевском пару. Потом су се лауреати упутили у Златну дворану, где су за осамсто званица била раскошно постављена двадесет четири стола. Скупу се, у име шведског краља, обратио председник Нобелове фондације. Потом је суверен изрекао здравицу у славу Алфреда Нобела, на чији се дан смрти признања уручују. Након вечере члан Краљевског каролинског института за медицину и председник жирија Горан Лилјестранд поздравио је лауреате, а затим се обратио добитнику за књижевност: „Др Андрићу, као хроничар и романописац, говорили сте нам о својим земљацима, њиховом животу и напорима, њиховим несрећама и издржљивости, у миру и у рату. Ви сте се сами борили за њихову слободу и право да живите свој живот. Баш као што је мост на Дрини спојио Исток и Запад, тако и ваш рад делује као спона повезујући културу ваше земље с онима из других делова наше планете – задатак, достојан вас као дипломате, који сте такође и велики писац.” Најављен здравицом, Андрић је изговорио беседу утемељену на идеји да писац „говори само својим делом”, веома срдачно примљену, како је Политика пренела следећег дана, оставивши званице „без даха”. Шведски лист известио је да су током вечери изведене југословенске фолклорне композиције, док су југословенске новине донеле вест да је Андрић био видно дирнут строфама из севдалинке „Кад ја пођох на Бембашу” и „Ој, јесенске дуге ноћи” Ј. Славенског.

Андерс Естерлинг се доцниje сећао Андрића као блиског пријатеља од првог сусрета, приватних дружења по јужној Шведској, његових дела, уз речи да је признањем овенчан „и више него заслужено”: „То је било мишљење свих чланова академије приликом одмеравања литерарних вредности кандидата. Те речи и данас имају своју пуну снагу и имаће је увек.”

Тито и Крлежа у походу на Нобела

Југословенски изасланик у Шведској био је тада Јово Капиџић, некадашњи генерал Удбе, који је, према писању Политике, из Вишеграда управљао хапшењем генерала Драже Михаиловића, ратника српске војске на чијим је победама настала Југославија и којој је клицао млади Андрић 1918. Капиџић је био и на командним дужностима у вези с Голим отоком, са „изразито негативном улогом, према сећањима логораша”. Крајем живота сећао се Крлеже, који је, чувши за острво мермера као погодну локацију за логор, то пренео Титу. Крлежино име, избледело у списима Нобеловог комитета, остало је у сећањима поглавника логора где се лицитирало да ли је међу десетинама хиљада жртава „половина или трећина затвореника била невина”. Андрић је своју проклету савременост уметнички прокоментарисао романом о затвору у којем је свако крив и где се невини посебно „чувају” као ретке зверке међу преступницима. Тако је на пријему у југословенској амбасади Андрићу смокинг пристајао знатно боље него домаћину.

Маршал је 1963. први пут остао без Нобеловог одличја за мир на предлог декана загребачког Економског факултета Аделберта Бровица „за истрајну борбу за мир и правду у свету”. Те године шведски издавач Бонијер објавио је Крлежин роман Повратак Филипа Латиновића (знатно скромније него Андрићевих пет издања). Други пут, 1973, две године по убиству југословенског амбасадора Роловића у Стокхолму (кога су ликвидирали хрватски фашистички екстремисти), маршал је кренуо енергичније. Побудио је на подршку добар део америчког и европског уметничког света – Ч. Чаплина, Е. Тејлор, Р. Бартона, С. Лорен, К. Понтија, Ж. Бекер, Д. Шостаковича, М. Плисецкају (како наводи Ненад Петровић), уметнике с обе стране гвоздене завесе, укључујући и осамдесетједногодишњег Андрића, чији је глас имао „нобеловску” тежину. Исте године Бонијер је другом Крлежином књигом настојао да привуче пажњу Шведске академије, и то као на добитника угледне Хердерове награде (1968), која је незванично схватана као предворје за Нобелово признање (примили су га „хердеровци” В. Шимборска, И. Кертез, С. Алексијевич). Тито је добио ветар у леђа и из Совјетског Савеза, одакле је председавајући Совјетског мировног комитета и писац Н. Тихонов послао предлог Нобеловом комитету с образложењем да се Тито „непрекидно залагао за мирољубиве снаге, слободу, независност и безбедност” (Њујорк тајмс, 16. март 1973), придружујући се западној подршци југословенском председнику. Четврт века од Информбироа то је значило отопљавање односа на релацији СССР–Југославија. Те године, међутим, награда је додељена америчком државном секретару Кисинџеру и вијетнамском преговарачу Дуку Тоу, који ју је одбио. Представљајући номиноване, Тита на првом месту, Тајм је оценио да награда треба да буде преименована у Нобелову награду за рат. Пошто је борац за мир Махатма Ганди пропао много пута у изборима за признање, амерички недељник дао је тачан коментар на свет атентата и казамата. Тако су окончани походи југословенског председника и хрватског писца, једне врсте председниковог сателита, уједно и члана Српске академије наука и уметности.

 

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Vasa
Posle dodele Nobela i svecane vecere za 800 zvanica, sutradan je uprilicen prijem u jugoslovenskoj ambasadi u Stokholmu. Mozemo zamisliti Gospodina Ivu Andrica, predratnog ambasadora Kraljevine Jugoslavije i dobitnika Nobela, koji, dosavsi na prijem, treba da se rukuje sa ambasadorom FNRJ u Svedskoj - Jovom Kapidzicem, egzekutorom OZNE, generalom UDBE i upravnikom Golog Otoka, koji je po sopstvenom priznanju, licno ubio vise stotina ljudi a naredio smaknuce vise hiljada zatvorenika.
Deda
Retko bogat tekst, hvala POLITICI i gdji Djordjevic Mironja. Zbog skucenog prostora izdvojio bih samo gest Ive Andrica : "Лауреат је добио и чек Скандинавске банке са 250.232,00 шведске круне чији је износ поклонио развоју библиотекарства у Босни и Херцеговини".

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.