Petak, 03.02.2023. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
KULTURNI DODATAK, 11.12. 2021.

Do Stokholma ćuprija

Tito je 1963. prvi put ostao bez Nobelovog odličja za mir. Drugi put, 1973, maršal je pobudio na podršku dobar deo američkog i evropskog umetničkog sveta, uključujući i osamdesetjednogodišnjeg Andrića, čiji je glas imao „nobelovsku” težinu. Predstavljajući nominovane, Tita na prvom mestu, „Tajm” je ocenio da nagrada treba da bude preimenovana u Nobelovu nagradu za rat
Иво Андрић на церемонији уручења Нобeлове награде, 10. децембра 1961. године у Стокхолму (Фотографије Власништво Музеја града Београда)

URUČENjE „NOBELA” – 60 GODINA

Na poziv Švedske akademije i Nobelove fondacije, Andrić je sa suprugom Milicom Babić krenuo put severne prestonice 5. decembra 1961. U ladicama piščevog stola ostala je hrpa prigodnih pošiljki sa čestitkama – od domaćih zvaničnika, hladnih i šturih, od jugoslovenskih građana, inostranih pisaca, prijatelja i izdavača, toplih i srdačnih. U duboko ideologizovanoj jugoslovenskoj državi nisu ni mogle biti drukčije do u ključu kodirane čestitke jugoslovenskog maršala koji je laureatu preporučio neupitne fraze za ceremonijalni govor. Reči Miroslava Krleže, koga je Savez književnika Jugoslavije predlagao Nobelovom komitetu od 1958. do 1966, bile su nešto srdačnije implikujući mogućnost da dobitnik u švedskim akademskim krugovima nešto za njega učini. Tako je Andrić na pitanje novinara da li ima kakvu želju, odgovorio da bi to bilo objavljivanje dela hrvatskog kolege.

Dvadeset šestog oktobra 1961. Andrić od Nobelove fondacije dobija memorandum s opisom organizacije događaja od dana dolaska do 13. decembra, s potankostima o svečanosti uručenja. Nobelova svečanost počela je 9. decembra prijemom koji su za laureate, njihove pratioce, predstavnike Nobelovih institucija, porodicu Nobel i diplomatske predstavnike zemalja nagrađenih, priredili direktori Nobelove fondacije. Jednoipočasovni događaj u Hotelu „Nobel” počeo je u 15.30. Na dan centralnog događaja, u 11.30, u Koncertnoj dvorani bila je upriličena proba, dok je središnja svečanost počela u 16.30.

Svečanim fanfarama najavljen je ulazak kralja Gustava Adolfa Šestog, kraljice Luize i kraljevske porodice. U času kada su švedski suveren i pratnja zauzeli fotelje, program je počeo. Na scenu raskošne dvorane stupili su laureati za 1961, zajedno s predstavnicima institucija koje su im nagradu dodelile. Andrić je na podijum izišao s akademikom najdužeg staža i sekretarom Švedske akademije dr Andersom Esterlingom. Nakon naklona članovima kraljevske kuće, dobitnici su zauzeli mesta. Zatim su na pozornicu izašli pojedini naučnici koji su priznanja dobili prethodnih decenija, mahom Šveđani. Programom su predviđene svečarske kompozicije domaćih i jednog nemačkog autora, u izvođenju Stokholmske filharmonije i najpoznatijeg švedskog hora – „Velika poloneza” O. Lindberga, „Pesma proleću” A. Viklunda, delo kompozitora V. Stenhamara, „Zora iznad mora” S. Selandera i H. Alfvena. Na kraju je intonirana himna domaćina „Ti drevni, ti slobodni” posvećena „brdovitom severu” i „voljenoj zemlji”. Posle uvoda direktora Nobelove fondacije, usledilo je uručenje priznanja uz obrazloženja na švedskom, s kratkim završnicama na jeziku dobitnika. Članovi Nobelovih komiteta obratili su se nagrađenima koji su prilazili kralju kako bi primili odličja.

Monsieur le dr. Ivo Andrić

Vodeći švedski list doneo je bogat prilog o svečanosti, navodeći da je Andrić na francuskom zamoljen da primi nagradu iz kraljeve ruke, da je bivši jugoslovenski diplomata brzim koracima krenuo niz stepenice i da je – zatečen kraljevim izrazito srdačnim rukovanjem – zaboravio da se nakloni gledalištu koje mu je veoma glasno aplaudiralo. Švedski list primetio je da akademik Esterling nije izgovorio odlomak na Andrićevom jeziku. Iz kraljevih ruku laureat je primio dvodelnu povelju izrađenu za tu priliku, na kojoj su zlatotiskom ispisani podaci o dobitniku i tekst – „Švedska akademija je 26. oktobra 1961, u skladu sa odredbama testamenta Alfreda Nobela od 27. novembra 1895. godine, odlučila da nagradi Ivu Andrića Nobelovom nagradom za epsku snagu kojom je oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje”, s potpisima čelnika dodeljivača. Plaketa je sačinjena od plave kože, pergamenta i ručno rađene hartije i sadrži unikatne crteže dizajnerke B. S. Piel, s motivima iz istorije laureatove zemlje (most i ratnici s podignutom trobojkom u stilu Delakroaove „Slobode koja vodi narod”, žetelac i žena s detetom, u krajoliku vinograda, kuća, crkve i minareta). Piscu je uručena i zlatna medalja (60,5 mm), rad E. Lindberga, s Nobelovim likom na aversu i bareljefom mladića koji pod lovorom zapisuje pevanje muza, stihom iz Vergilijeve Eneide posvećenom naučnim pronalascima i umetnosti, kao i Andrićevim imenom, na reversu. Laureat je dobio i ček Skandinavske banke sa 250.232,00 švedske krune čiji je iznos poklonio razvoju bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.

Odličja su tokom večeri bila izložena u stokholmskoj Gradskoj većnici, gde je bila upriličena svečana večera u čast laureata koji su se s porodicama i diplomatskim izaslanicima svojih zemalja okupili u predvorju Prinčeve galerije radi predstavljanja kraljevskom paru. Potom su se laureati uputili u Zlatnu dvoranu, gde su za osamsto zvanica bila raskošno postavljena dvadeset četiri stola. Skupu se, u ime švedskog kralja, obratio predsednik Nobelove fondacije. Potom je suveren izrekao zdravicu u slavu Alfreda Nobela, na čiji se dan smrti priznanja uručuju. Nakon večere član Kraljevskog karolinskog instituta za medicinu i predsednik žirija Goran Liljestrand pozdravio je laureate, a zatim se obratio dobitniku za književnost: „Dr Andriću, kao hroničar i romanopisac, govorili ste nam o svojim zemljacima, njihovom životu i naporima, njihovim nesrećama i izdržljivosti, u miru i u ratu. Vi ste se sami borili za njihovu slobodu i pravo da živite svoj život. Baš kao što je most na Drini spojio Istok i Zapad, tako i vaš rad deluje kao spona povezujući kulturu vaše zemlje s onima iz drugih delova naše planete – zadatak, dostojan vas kao diplomate, koji ste takođe i veliki pisac.” Najavljen zdravicom, Andrić je izgovorio besedu utemeljenu na ideji da pisac „govori samo svojim delom”, veoma srdačno primljenu, kako je Politika prenela sledećeg dana, ostavivši zvanice „bez daha”. Švedski list izvestio je da su tokom večeri izvedene jugoslovenske folklorne kompozicije, dok su jugoslovenske novine donele vest da je Andrić bio vidno dirnut strofama iz sevdalinke „Kad ja pođoh na Bembašu” i „Oj, jesenske duge noći” J. Slavenskog.

Anders Esterling se docnije sećao Andrića kao bliskog prijatelja od prvog susreta, privatnih druženja po južnoj Švedskoj, njegovih dela, uz reči da je priznanjem ovenčan „i više nego zasluženo”: „To je bilo mišljenje svih članova akademije prilikom odmeravanja literarnih vrednosti kandidata. Te reči i danas imaju svoju punu snagu i imaće je uvek.”

Tito i Krleža u pohodu na Nobela

Jugoslovenski izaslanik u Švedskoj bio je tada Jovo Kapidžić, nekadašnji general Udbe, koji je, prema pisanju Politike, iz Višegrada upravljao hapšenjem generala Draže Mihailovića, ratnika srpske vojske na čijim je pobedama nastala Jugoslavija i kojoj je klicao mladi Andrić 1918. Kapidžić je bio i na komandnim dužnostima u vezi s Golim otokom, sa „izrazito negativnom ulogom, prema sećanjima logoraša”. Krajem života sećao se Krleže, koji je, čuvši za ostrvo mermera kao pogodnu lokaciju za logor, to preneo Titu. Krležino ime, izbledelo u spisima Nobelovog komiteta, ostalo je u sećanjima poglavnika logora gde se licitiralo da li je među desetinama hiljada žrtava „polovina ili trećina zatvorenika bila nevina”. Andrić je svoju prokletu savremenost umetnički prokomentarisao romanom o zatvoru u kojem je svako kriv i gde se nevini posebno „čuvaju” kao retke zverke među prestupnicima. Tako je na prijemu u jugoslovenskoj ambasadi Andriću smoking pristajao znatno bolje nego domaćinu.

Maršal je 1963. prvi put ostao bez Nobelovog odličja za mir na predlog dekana zagrebačkog Ekonomskog fakulteta Adelberta Brovica „za istrajnu borbu za mir i pravdu u svetu”. Te godine švedski izdavač Bonijer objavio je Krležin roman Povratak Filipa Latinovića (znatno skromnije nego Andrićevih pet izdanja). Drugi put, 1973, dve godine po ubistvu jugoslovenskog ambasadora Rolovića u Stokholmu (koga su likvidirali hrvatski fašistički ekstremisti), maršal je krenuo energičnije. Pobudio je na podršku dobar deo američkog i evropskog umetničkog sveta – Č. Čaplina, E. Tejlor, R. Bartona, S. Loren, K. Pontija, Ž. Beker, D. Šostakoviča, M. Pliseckaju (kako navodi Nenad Petrović), umetnike s obe strane gvozdene zavese, uključujući i osamdesetjednogodišnjeg Andrića, čiji je glas imao „nobelovsku” težinu. Iste godine Bonijer je drugom Krležinom knjigom nastojao da privuče pažnju Švedske akademije, i to kao na dobitnika ugledne Herderove nagrade (1968), koja je nezvanično shvatana kao predvorje za Nobelovo priznanje (primili su ga „herderovci” V. Šimborska, I. Kertez, S. Aleksijevič). Tito je dobio vetar u leđa i iz Sovjetskog Saveza, odakle je predsedavajući Sovjetskog mirovnog komiteta i pisac N. Tihonov poslao predlog Nobelovom komitetu s obrazloženjem da se Tito „neprekidno zalagao za miroljubive snage, slobodu, nezavisnost i bezbednost” (Njujork tajms, 16. mart 1973), pridružujući se zapadnoj podršci jugoslovenskom predsedniku. Četvrt veka od Informbiroa to je značilo otopljavanje odnosa na relaciji SSSR–Jugoslavija. Te godine, međutim, nagrada je dodeljena američkom državnom sekretaru Kisindžeru i vijetnamskom pregovaraču Duku Tou, koji ju je odbio. Predstavljajući nominovane, Tita na prvom mestu, Tajm je ocenio da nagrada treba da bude preimenovana u Nobelovu nagradu za rat. Pošto je borac za mir Mahatma Gandi propao mnogo puta u izborima za priznanje, američki nedeljnik dao je tačan komentar na svet atentata i kazamata. Tako su okončani pohodi jugoslovenskog predsednika i hrvatskog pisca, jedne vrste predsednikovog satelita, ujedno i člana Srpske akademije nauka i umetnosti.

 

Komentari2
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Vasa
Posle dodele Nobela i svecane vecere za 800 zvanica, sutradan je uprilicen prijem u jugoslovenskoj ambasadi u Stokholmu. Mozemo zamisliti Gospodina Ivu Andrica, predratnog ambasadora Kraljevine Jugoslavije i dobitnika Nobela, koji, dosavsi na prijem, treba da se rukuje sa ambasadorom FNRJ u Svedskoj - Jovom Kapidzicem, egzekutorom OZNE, generalom UDBE i upravnikom Golog Otoka, koji je po sopstvenom priznanju, licno ubio vise stotina ljudi a naredio smaknuce vise hiljada zatvorenika.
Deda
Retko bogat tekst, hvala POLITICI i gdji Djordjevic Mironja. Zbog skucenog prostora izdvojio bih samo gest Ive Andrica : "Лауреат је добио и чек Скандинавске банке са 250.232,00 шведске круне чији је износ поклонио развоју библиотекарства у Босни и Херцеговини".

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.