Гашење дефицита бензином

– Учинило ми се у први час да је намера владе о издавању динарских обвезница за покривање евидентног овогодишњег буџетског дефицита добра ствар и да је ваља подржати, али након подробније анализе установио сам да је реч о антистабилизационом потезу. Овим речима је пре неки дан уредник билтена „Макроекономске анализе и трендови” Економског института Стојан Стаменковић оценио идеју новог кабинета о неизбежној санацији све већег минуса у јавним финансијама, који ће, по свему судећи, ако се ништа у планираном ребалансу буџета драстичније не промени, бити између 700 и 800 милиона евра или два до 2,5 одсто бруто домаћег производа.

Иако се Стаменковић није упустио у шире образлагање ове оцене, већ на први поглед је јасно да свако финансирање дефицита у буџету, али и само постојање тог минуса, не може бити корисно за економију, па ни за добар део грађана, поготово најсиромашнијих и оних без посла. Исисавање новца из друштва ради подмиривања потреба државе не може да буде развојни потез. Осим, ако се држава наменски не определи да изда обвезнице за изградњу неког скупог инфраструктурног објекта – аутопута, нафтовода или гасовода. Али, колико је сада познато, реч није о томе, већ о финансирању доспелих обавеза. Неке су старе, а богме има и нових. И нису само пензионери у питању. Ако се влада одлучи да дефицит у буџету испегла продајом динарских или, не дај боже, девизних обвезница јер држава неће своје финансије да доведе у ред, биће више штете него користи. И то дугорочније.

Нова министарка финансија Диана Драгутиновић наследила је буџет за 2008. такав какав је. Са дефицитом од око два процента БДП. Да ли ће га задржати у пристојних мастрихтских три одсто, остаје да се види, поготово после ребаланса буџета током септембра. Проблем је, међутим, како тај велики новац пронаћи на скученом домаћем финансијском тржишту, јер задуживање у некаквим девизним обвезницама у еврима, мада технички могуће у овом часу, није реално нити исплативо.

Држава може да уради оно што чини и Народна банка Србије у такозваним репрооперацијама не би ли повукла из оптицаја вишак динара. Емитује своје хартије од вредности и продаје их по високој цени. То кошта, али ко зна колика би била цена инфлације да није такве финансијске гимнастике. И држава ће, дакле, издати своје вредносне папире по доброј камати и на рокове до којих буде способна да их откупи. Грађани и привреда, поготово банке, прерачунаваће се и – дати или ускратити паре држави. Што камата и услови буду повољнији, то ће одговор купаца бити већи. Да ли ће штедише разрочавати и улоге у банкама и куповати те папире, опет зависи од понуде државе. Поверење у те хартије и друге околности за тај посао већ су тема за себе.

Друго, али много неизвесније решење је – нека већа, берићетна приватизација. Са НИС-ом и обећаних руских 400 милиона евра, већ се много касни. РТБ „Бор” или ИМТ, „Јат”… још су на дугом штапу и не могу да донесу веће паре. С те стране буџету нема много помоћи. Остају обвезнице. И то опет оне без девизног знака.

У чему је проблем?

Србија и без издавања најављених државних хартија од вредности има проблема са акумулацијом. Ми једноставно немамо пара ни за мање а камоли веће издатке. Штедња од око четири милијарде евра, од које је бар 40 одсто узела НБС за обавезну девизну резерву, није извор капитала којим се ми развијамо. Очекујемо као озебао сунце стране директне инвестиције, али њих је ове године јако мало. Економски протагонисти требало би о томе добро да поразмисле а не да стално обећавају долазак инвеститора. А њих и њихових три до пет милијарди долара годишње – нема.

И шта коначно још влада и нова министарка финансија могу да учине – да одмах крену са мерама за свођење јавне потрошње, али не само на републичком, већ и на свим нивоима власти. Све до најсиромашније општине. Без тога, свеједно какав начин пронашли за пеглање минуса у буџету, више ће личити на гашење пожара бензином него на озбиљан државнички и економски одговоран посао.