Мирише на море

Најбоље се риба спрема на најједноставнији начин, речи су једног нашег колеге који је за потребе овог текста открио савет о кулинарству и то савет који му је дао нико други до Петар Омчикус, наш велики сликар, који нас је напустио априла 2019. Треба поменути и то да је он рибу спремљену на такав начин у Омчикусовом дому и кушао, а да је oвај уметник деценијама, поред осталих мотива, на својим платнима, у мањем формату, бележио управо разноразне становнике мора крај којег је и рођен на Корчули 1926. Баш ти његови радови, део приватне колекције Неда Фарчића, колекционара који се са Омчикусом дружио, биће од вечерас (свечано отварање од 18 до 21 сат) на изложби у Музеју Цептер, а биће промовисана и Фарчићева књига рецепата у вези са самим сликама под називом „Мирише на море”.

Како објашњавају из музеја, „два другара, везана пријатељством и морем, Петар Омчикус, сликар, и Недо Фарчић, маратонац и колекционар, нашла су се на многим животним путевима па и на путу уметности. Петар је сликао, Недо одлично кувао и скупљао Омчикусове сликане рибе и морске плодове. Тако је настала и ова колекција, док су у кувару Петрове слике и Фарчићеви рецепти за сва та морска чуда”.

Насловница Мирише на море

Говорећи о изложби и делима која ће моћи да се виде, Саво Поповић у пратећем каталогу, истиче: „А, јесу те рибе, колико сведочанство једног оданог пријатељства, толико специфичан запис о мирису борова, песми цврчка, хуци буре и дивљању југа. Слике су то: шкрипе шкура на ветру, запеке, нагле провале облака, грмљавине која нигде не одзвања као на острву. У Омчикусове рибе уткани су звуци другачији од оних на копну: мириси, свитања и вечери кад се лови ’под свићу’. Боје риба, колорит најлепше медитеранске обале. Али, риба је и симбол који се помиње још, пре хришћанства, у ведама. У старом Египту она је тумачена као двојако биће: као ћутљиво биће које збуњује, али је и саучесник страшних драма. Посве супротно симболима, риба је насушна потреба у исхрани оточана која се куха, фрига, пржи и то на сто начина. Другачије од острва до острва као што ће једну те исту рибу другачије називати на Корчули од оних на Лошињу. Она је дакле у темељу егзистенције острвљана, драгоцени улов који значи живот. Риба је и рука рибарева, испуцала од ветра и соли – рука која је хвата у мрежу, у вршу, на парангал, стреља остима. А сликар је исто стрелац и то одувек. Оно што он устрели остеја живо заувек!”

О свему томе на себи својствен, једноставан и емотиван начин зборио је и сам Омчикус у бројним интервјуима које је дао, јер Медитеран је у његовом животу и уметничком поступку имао неспорно централно место. Памти се да је у једној ували на родном острву имао атеље, а имао га је и у Земуну, а и у Паризу, где је, како је причао, такође осећао мирис мора. Остале су записане и ове његове речи:

„Ја свуда имам море. Занима ме рибарство, пливање и све што има везе с морем… Море је прво што сам угледао у животу, становали смо на узвишици, на Трсату, одатле се види читав Кварнер. И то не можеш избрисати из себе.”