Miriše na more

Najbolje se riba sprema na najjednostavniji način, reči su jednog našeg kolege koji je za potrebe ovog teksta otkrio savet o kulinarstvu i to savet koji mu je dao niko drugi do Petar Omčikus, naš veliki slikar, koji nas je napustio aprila 2019. Treba pomenuti i to da je on ribu spremljenu na takav način u Omčikusovom domu i kušao, a da je ovaj umetnik decenijama, pored ostalih motiva, na svojim platnima, u manjem formatu, beležio upravo raznorazne stanovnike mora kraj kojeg je i rođen na Korčuli 1926. Baš ti njegovi radovi, deo privatne kolekcije Neda Farčića, kolekcionara koji se sa Omčikusom družio, biće od večeras (svečano otvaranje od 18 do 21 sat) na izložbi u Muzeju Cepter, a biće promovisana i Farčićeva knjiga recepata u vezi sa samim slikama pod nazivom „Miriše na more”.

Kako objašnjavaju iz muzeja, „dva drugara, vezana prijateljstvom i morem, Petar Omčikus, slikar, i Nedo Farčić, maratonac i kolekcionar, našla su se na mnogim životnim putevima pa i na putu umetnosti. Petar je slikao, Nedo odlično kuvao i skupljao Omčikusove slikane ribe i morske plodove. Tako je nastala i ova kolekcija, dok su u kuvaru Petrove slike i Farčićevi recepti za sva ta morska čuda”.

Naslovnica Miriše na more

Govoreći o izložbi i delima koja će moći da se vide, Savo Popović u pratećem katalogu, ističe: „A, jesu te ribe, koliko svedočanstvo jednog odanog prijateljstva, toliko specifičan zapis o mirisu borova, pesmi cvrčka, huci bure i divljanju juga. Slike su to: škripe škura na vetru, zapeke, nagle provale oblaka, grmljavine koja nigde ne odzvanja kao na ostrvu. U Omčikusove ribe utkani su zvuci drugačiji od onih na kopnu: mirisi, svitanja i večeri kad se lovi ’pod sviću’. Boje riba, kolorit najlepše mediteranske obale. Ali, riba je i simbol koji se pominje još, pre hrišćanstva, u vedama. U starom Egiptu ona je tumačena kao dvojako biće: kao ćutljivo biće koje zbunjuje, ali je i saučesnik strašnih drama. Posve suprotno simbolima, riba je nasušna potreba u ishrani otočana koja se kuha, friga, prži i to na sto načina. Drugačije od ostrva do ostrva kao što će jednu te istu ribu drugačije nazivati na Korčuli od onih na Lošinju. Ona je dakle u temelju egzistencije ostrvljana, dragoceni ulov koji znači život. Riba je i ruka ribareva, ispucala od vetra i soli – ruka koja je hvata u mrežu, u vršu, na parangal, strelja ostima. A slikar je isto strelac i to oduvek. Ono što on ustreli osteja živo zauvek!”

O svemu tome na sebi svojstven, jednostavan i emotivan način zborio je i sam Omčikus u brojnim intervjuima koje je dao, jer Mediteran je u njegovom životu i umetničkom postupku imao nesporno centralno mesto. Pamti se da je u jednoj uvali na rodnom ostrvu imao atelje, a imao ga je i u Zemunu, a i u Parizu, gde je, kako je pričao, takođe osećao miris mora. Ostale su zapisane i ove njegove reči:

„Ja svuda imam more. Zanima me ribarstvo, plivanje i sve što ima veze s morem… More je prvo što sam ugledao u životu, stanovali smo na uzvišici, na Trsatu, odatle se vidi čitav Kvarner. I to ne možeš izbrisati iz sebe.”