Како је Србија придобила Египат

Путеви не постоје, они се стварају ходањем, каже познати геополитичар Хенри Кисинџер, објашњавајући савремену дипломатију, а идући тим стопама, српска дипломатија последњих година успева да оствари веома добре резултате на међународном плану, и то у светским метрополама које нису имале разумевања за српске националне интересе, а истовремено у појединим важним земљама, попут Египта. Амерички и српски државни интереси се можда не поклапају на Балкану, али захваљујући активној спољној политици председника Александра Вучића, партнери из Вашингтона и Брисела имају разумевања за наше ставове. Упркос томе, готово је извесно да ће САД покушати да нешто урадe у региону, што иде њима у прилог, попут, на пример, повећања броја држава које ће признати такозвану републику Косово. Време им је ограничено јер то може трајати најдуже пет година, колико се процењује да Приштина још има да убеди остатак света у своју независност.

Тим поводом у јулу је одржан састанак у Норвешкој, где је договорена стратегија по којој би кључну улогу у признавању лажне независности Косова на Блиском истоку имао Египат. По том сценарију Каиро би  наредних година имао обавезу да „приволи” остале арапске земље да признају независност Косова, упркос томе што је Приштина признала да је цео Јерусалим престоница Израела. Главни мотив који би покренуо целу причу по тим плановима била је идеја да се прошири израелски гасовод према арапским земљама, које би, недуго након тога, као захвалност САД, између осталог, признале независност Косова.

Да се нешто иза брда ваља, сазнале су српске безбедносне службе од својих извора у Приштини. Добијени су подаци не само које дипломате би требало да одиграју важну улогу у том пројекту већ и колико ће Албанци морати да плате, што у новцу што у злату, за ову услугу. О свему томе, како „Политика” незванично сазнаје, обавестили су српско државно руководство и Министарство спољних послова, који су одмах кренули у акцију.

Професор са Факултета за међународну политику и безбедност Илија Кајтез каже да је јако битна и важна сарадња безбедоносних служби и државних институција. За „Политику” истиче да је БИА наше очи и уши у свету и да је драгоцена њихова информација која се добије на време и оставља могућности да те лоше намере или деловање по нас покушамо да спречимо или ублажимо. „Када на време сигнализирају одређене радње, мере и поступке и дају довољно времена за акцију, ствара се могућност да се реагује, и то на разне начине. Свака политика је сложена, има више политичких чинилаца, анимозитета и интереса и када неко на време квалитетно каже и предочи преко дипломатских канала о чему је реч, преко обавештајаца, привредних представника или медија, имате могућност маневра. Некад је тај простор мали или га нема, али у овом случају очигледно је да је БИА одиграла веома важну улогу”, каже Илија Кајтез.

БИА, наше очи и уши у свету (Фото Танјуг)

Прва прилика је искоришћена максимално, а то је био Самит несврстаних земаља, 11. октобра у Београду, на 60. годишњицу од оснивања овог покрета. Тада је, осим на све афричке и азијске државе, посебна пажња била обраћена на Египат. Одржано је више састанака на којима су из Каира уверавали да неће променити своју политику замрзнутог статуса за Косово, што је за Београд у овом тренутку апсолутно прихватљиво. Египат је, иначе, у последњим данима власти Мохамеда Морсија признао самопрокламовану независност Приштине, усмено, али та земља од 2015. године не гласа за чланство Косова у међународним организацијама, тако да се може рећи да је то признање „замрзнуто”.

Пре недељу дана председник Скупштине Србије Ивица Дачић је боравио у Египту, где је нагласио да после доласка председника Сисија на власт никакви даљи кораци у спровођењу те одлуке нису учињени – није отворена амбасада, нити су успостављени дипломатски односи. На основу договора од пре неколико година Дачић, тада као министар спољних послова, и његов египатски колега Самех Шукри, договорили су да то буде једна врста замрзнутог признања, које је подразумевало да Египат не подржава Косово и не гласа за чланство Приштине у међународним форумима.

„За нас је најважнија још једна потврда, и то директно од председника Сисија, да Египат остаје при ставу да је њихов однос према КиМ у статусу замрзнутог признања”, рекао је Дачић новинарима након одвојених састанака с председником, а затим и премијером Египта Мустафом Мадбулијем. Каже да је Египат земља која држи до принципа територијалног интегритета, то је земља која никада не гласа за Косово у међународним организацијама. „Приликом боравка у Египту пренео сам им поздраве од председника Вучића и такође их позвао да дођу у посету, што су прихватили. Треба само то реализовати, корона је пореметила међународне тековине”, рекао је Дачић.

Његова посета Египту није остала непримећена у САД, али и КиМ, па се тако огласила такозвана бивша министарка спољних послова Косова Мелиза Харадинај Стубла, која је оптужила Дачића да лобира обећањима „застарелих донација оружја”, али и да није успео у томе да поништи признање. Саветовала је Куртијевој влади да не стави по страни битну сарадњу са Египтом, док косовски медији упиру прстом у српску безбедносну службу. Илија Кајтез наводи да је суштина рада ових служби да све могуће ресурсе, на сваки могући начин, ставе на своју страну. Каже да је највећи пробој када једна служба успе да уђе у мрежу људи који су блиски власти и уз то нису Срби.

„То је тешко противмерама открити. Разлози за сарадњу могу бити различити – лукративни, идеолошки, мешовите породице или породична историја. Најдрагоценије је доћи до информација до којих се тешко стиже, до оних информација које иду из врха, у акцији која је степенована као тајна и благовремена је. Бити затечен одређеним понашањем Приштине значи изгубити информативну битку, а то значи изгубити праву битку на терену. Ако сазнамо ко обучава КБС или видимо какве су им намере, пре него што они нешто ураде, наше руководство може да зове надлежне у Кфору или јужног крила НАТО-а да спрече евентуалне војне акције на северу покрајине”, каже Илија Кајтез.

Председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић каже да је питање да ли су дипломатије САД, Велике Британије и Немачке прекидале кампању притисака на друге земље да признају илегалну творевину коју су назвале „република Косово”. За наш лист каже да то не би требало ни да изненађује ни да чуди кад се има у виду да су оне деценијама, и новцем, и организацијом и кадровима, улагале у сепаратизам и тероризам тзв. ОВК, а 1999. извршиле оружану агресију на СРЈ, грубо кршећи европски и глобални систем безбедности (ОЕБС, УН).

„Сада, према медијским извештајима, врше притисак на Египат да ’одмрзне’ замрзнуто признање ’Косова’, очекујући да би то послужило као пример низу других арапских и исламских земаља да признају ту илегалну творевину. Те западне земље касне у поимању нових реалности и нових тенденција у глобалним односима који, поред осталог, слабе њихов ’убеђивачки’ потенцијал. Њихово учешће у стварању глобалног БДП-а убрзано се смањује, док се повећава учешће Кине и других земаља растуће моћи. Зашто је тако скроман и допринос развијеног Запада контроли и превенцији пандемије ковида 19 земљама у развоју, укључујући арапским исламским земљама, од којих очекују да следе политику НАТО земаља према Србији, односно покрајини Косово и Метохија? Зашто не размисле како на њихов кредибилитет утичу последице њихових ’антитерористичких’, ’хуманитарних’ и других ’заштитничких’ агресија и интервенција у Авганистану, Ираку, Сомалији, Либији и многим другим земљама”, каже Јовановић.

Јовановић: Одомаћено ниподаштавање интереса српског народа

Има логике у томе што представе оних који губе касне за стварним променама, али се ипак тешко може разумети толика дискрепанција између претећих речи и потенцијала који стоје иза њих, оцењује Живадин Јовановић. Каже да то једино може значити да је развој поодавно превазишао хтења појединих западних сила које не само да би хтеле да га зауставе већ и да га врате уназад. И у томе је извор великих опасности. „Кад је реч о покрајини Косово и Метохија, пракса говори да је Србија много боља у извршавању обавеза него у налажењу начина да други испуњавају своје обавезе према Србији. Тако је, да подсетимо, Србија извршила све обавезе утврђене у резолуцији СБ УН 1244, док други чиниоци нису извршили ниједну од својих обавеза, међу којима је, на пример, веома битна обавеза ’међународне заједнице’ (укључујући ЕУ, Г-7) и Приштине да обезбеде услове за слободан, безбедан и достојанствен повратак на своја огњишта и имања око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца”, каже Јовановић.

Додаје да се то што носиоци ове обавезе не хају много да је изврше може објаснити њиховим „одомаћеним ниподаштавањем интереса Србије и српског народа, иако не и оправдати”. „Тешко се, међутим, може објаснити или оправдати зашто Србија не држи иницијативу у погледу тога, зашто упорно не инсистира да се та обавеза изврши јер се ради не сaмо о једном принципијелном већ виталном питању, о чистој позицији”, наглашава Јовановић. Истиче да је исти однос и према другим обавезама и да је најбољи доказ за то Бриселски документ, који је пример једностраног извршавања. Интерес „међународне заједнице” и Приштине коју ова нескривено подржава и поред декларативно прихваћене „статусне неутралности” доводи до закључака да Запад увек тражи потписивање нових докумената са уверењем да ће се сваки извршавати на штету Србије, полазећи од тога да је Србија већ прихватила такву праксу.