У трци за зарадом не хају за прописе

Журе, хитају, јурцају... све да би што пре стигли да обаве своје дневне задатке. О безбедности у саобраћају мисле мало или нимало, па тако ни не чуди вест да је један достављач хране ових дана осуђен на новчану казну због тога што се одважио да, упркос прописима, бициклом изађе на ауто-пут. Тридесетчетворогодишњи бициклиста у журби да заради заборавио је на своју безбедност, али и на безбедност осталих суграђана. Нажалост, он није једини. Много је оних који крше закон на овај начин, али никада не долијају полицији.

– Достављачи хране знају да буду јако опасни. Пре неколико дана један од њих је, док сам стајала на семафору, прошао поред мене и ударио ми у ретровизор. Није се ни окренуо, него је лагано наставио кроз раскрсницу упркос црвеном светлу – жали се суграђанка Данијела Бабић.

Овакве притужбе свакодневно стижу и Комитету за безбедност саобраћаја, сведочи његов директор Дамир Окановић.

– Не постоји посебна статистика за то, али чињеница је да ми на дневном нивоу добијамо притужбе на понашање достављача, и то генерално највише на бициклисте. Они немају никакве обуке, основе правилне вожње бициклом уче се још у основној школи у оквиру техничког образовања. Али, не чине они прекршаје зато што не знају да се нешто не сме, него просто зато што јурцају за зарадом – истиче наш саговорник.

Курирске службе врше притисак на запослене да реализују што више испорука, али људи који раде за достављаче имају директну калкулацију пред очима.

– Кад седнете на бицикл, у мотоцикл или аутомобил, добијате новац по свакој испоруци и што их је више, више ћете зарадити. А ако имате посао где од ваше брзине зависи зарада, односно где сте директно новцем мотивисани да стигнете до тачке А до тачке Б, онда имамо проблем – каже Окановић.

Достављачи на бициклу имају, бар по притужбама грађана, став да им се све може – и да прођу на црвено, да иду супротним смером, возе тротоаром, пешачким зонама и скрену где је забрањено. Окановић напомиње да је један од највећих проблема и то што их већина градом вози потпуно необележена и без икаквог светла.

– Решења за овај проблем су контроле, али и повећана одговорност компанија за које раде. Ствари, међутим, стоје тако да ниједан од достављача није запослен директно у тим компанијама, па оне могу да од свега перу руке – упозорава директор Комитета за безбедност саобраћаја.

У компанији „Глово” тврде да озбиљно схватају здравље и безбедност купаца, курира и партнера.

– Курирске компаније обезбеђују обавезну обуку о безбедности за достављаче. Поред тога, „Глово” пружа безбедносна упутства и савете у недељном билтену, као и „пуш обавештења” у апликацији. Тема о безбедности се континуирано надграђује. У октобру смо покренули и „Завет куририма”, односно обавезу компаније да унапреди социјална права и бенефиције доступне достављачима, без обзира на тип запослења или радни статус. Унапређујемо сигурност и заштиту достављача обезбеђујући им комплете

за безбедност на путу, кациге, рефлектујуће јакне, као и приступ станицама за поправку и одржавање бицикала – истичу из „Глова”.

У овој великој компанији кажу да на својој платформи курире прате за време испоруке: њихово кретање и комуникација са подршком се снимају. Уз то, у сваком тренутку им је доступна подршка у апликацији.

– Ово осигурава да су достављачи у могућности да обављају своје дужности на најбољи могући начин, док добијају сву неопходну подршку и информације које им у том тренутку могу затребати.

И на крају сваке завршене поруџбине корисник има могућност да процени да ли је задовољан квалитетом испоруке. Ако курир не поступи савесно, предузимамо одговарајуће радње у складу са нашим условима коришћења – тврде у „Глову”.

Александар З., један од бивших достављача за једну од великих компанија, каже да раднике фирма не притиска да посао заврше што пре. Свако, међутим, жури због себе како би урадио довољно вожњи, добио бонус и зарадио више.

– Јер кад преузмеш вожњу, постоји очекивано време у коме стижеш и уколико касниш, храна се хлади и муштерије ти дају лоше оцене. У компанији те прво упозоре, а ако се то кашњење настави, више и не можеш да радиш. Искуснији возачи зато знају да кроз град возе не обазирући се на прописе – каже наш саговорник.

Он сматра и да би компаније које обављају овај посао морале запосленима давати инструкције о томе како се шта вози, шта се сме, а шта не сме.

– Помогло би и када би у граду постојало више бициклистичких стаза, као и да возачи схвате да су бициклисти равноправни учесници у саобраћају, а фирме би свакако требало да утичу код достављача, али и мотоциклиста, да развију личну одговорност и према себи и према другима – закључује Александар З.