Промена крсне славе

Између 8. и 13. децембра – Светог Климента и Светог Андреја Првозваног – сместило се много догађаја. Оба ова датума повезана су са домом Карађорђевића. Осмог децембра обележава се крсно име вожда Карађорђа. Његови преци су највероватније кренули из околине Подгорице и до доласка у Шумадију кроз векове су неколико пута мењали кућног заштитника. Вожд је Светог Климента углавном обележавао у Тополи, на породичном огњишту, као и његов син кнез Александар. Међутим, Карађорђев унук, потоњи краљ Петар Ослободилац, 1890. године мења славу због свих недаћа које су га задесиле. Митрополија му је одобрила да слави Светог Андреја Првозваног. На дан тог свеца је Карађорђе 1806. године ослободио варош београдску од Турака.

Ово није била првина. И Краљевић Марко је престао да обележава Светог Мрату, крсно име Мрњавчевића, и преузео Ђурђевдан, славу свога ујака. Милош Обреновић је славио Светог Николу, а династија Петровић Ђурђевдан. Немањићи су обележавали Аранђеловдан, али је било и оних из овог рода који су славили архиђакона Стефана.

И моји Брновићи су Светог Илију заменили Петковачом (тако је називају у Мачви и Јадру). Свети Илија пада 2. августа и у Љешанској нахији, где су били настањени, било је тешко по великој врућини одржати славу. По одобрењу црквених старешина додељена им је Света Петка, коју овај род и данас слави.

У целокупном нашем роду слави се око 50 различитих слава. Многи своје старе славе ипак обележе на неки начин, тј. прекађивањем. То значи да на тај дан носе свећу у цркву, али не зову госте. Крсно име је повезано с породицом, а не са местом у којем она живи.

Слава се први пут помиње 1018. године, као дан који обележава војвода Ивац у Македонији, у близини Охрида. То је први помен овог обичаја, који је и данас одлика српског народа, а помиње се и у изрекама: „Тако ми се не угасила крсна свијећа.”

Светлана Брновић Митић,
историчар уметности