Од фарсе до баналности

Постоје филмови за које би било боље да никада нису ни снимљени. Нажалост, један од таквих је и „Није лоше бити човек” сценаристе и редитеља Душана Ковачевића. Ни довољно комичан ни довољно трагичан, ни проницљиво сатиричан; са елементима фантастике, акције и трилера без великог покрића, овај филм се опасно приближио стваралачкој фарси на ивици са баналношћу.

 Престрого? Није, јер је овако лоша оцена филма „Није лоше бити човек” донета, између осталог, и на основу процеса компарације са свим предходним што је академик Ковачевић, као неспорно блистави и наш врхунски драмски писац, сценаристички подарио седмој уметности и великом екрану. А ту су филмови „Ко то тамо пева” и „Маратонци трче почасни круг” (С. Шијан), „Посебан третман” (Г. Паскаљевић), „Подземље” (Е. Кустурица), „Сабирни центар” (Г. Марковић)... Ту је, уосталом, и култни „Балкански шпијун” који је корежирао са Божидаром Николићем, па и (нешто слабији) „Професионалац” у којем Ковачевић самостално потписује режију...

 У најкраћем, „Није лоше бити човек” је далеко, далеко слабији у сценарију, дијалогу, нарацији и самој режији од свега што је до сада Ковачевић радио. Ова нова филмска прича прати недоречени лик Милана, отпуштеног професора клавира (Војин Ћетковић), што га већ дуже издржава супруга Ана (Бранка Катић), за коју се само каже да је власница фризерског салона, баш као што му се за сина јединца само каже да се издржава од свирања по бечким улицама. Милан, за кога ће се изненадно везати пас луталица Жућа с којим има необичну комуникацију, покушава да сазна шта се догодило са његовим кумом Белим (Гордан Кичић), некадашњом поп звездом заљубљиве природе што је уз рођену жену докторку (Христина Поповић) увек радо шврљао са стране, чак се и фатално заљубио у колегиницу Изабелу (Лена Ковачевић), иначе девојку контроверзног бизнисмена Моме (Андрија Милошевић), окруженог наоуружаним људима у црном. Бели је мистериозно нестао пре пет година, нестала је Изабела и неће проћи дуго до спознаје да је пас Жућа заправо реинкарнација Белог те отуда та огромна љубав и разумевање између пса и човека...

 Сви ликови у филму су плошни, неразрађени. Слична је и сама (прилично предвидљива) трома радња коју Ковачевић покушава да разигра са неколико подужих флешбекова углавном музичке провенијенције (песме у извођењу Лене Ковачевић и дует са Кичићем, композитор Момчило Бајагић Бајага) и карикирано спотовске режије. И сами глумци, с изузетком Кичића, као да нису били сигурни шта и како треба да играју и у кавој врсти филма се заправо налазе. Када се они у свему томе нису снашли, шта тек треба да се очекује од публике. Ништа осим великог разочарења.