Без патетике, молим!

Код Јелице Ђорђевић из Новог Београда дошли смо због необично лепих слика, рађених техником за коју се ни академски уметници, а камоли аматери не би пограбили. На вратима, поред ње, добродошлицу нам је пожелела и негована куца вртећи репом, а у дневној соби сачекало нас је јато сова које је чучало на комоди. Колекцију ових фигура Јелица с посебном пажњом чува, јер према овој птици одувек гаји велике симпатије. Посебно зато што је и она најактивнија ноћу.

 - Сова се појављује ноћу. Лети нечујно и оглашава се сабласно. Празноверје народа довело је до тога да постане озлоглашена и угрожена. Међутим, сова одвајкада представља симбол знања и мудрости. Иако многи то не знају, она је и изузетно корисна грабљивица. Једина је међу птицама која има лик сличан људском, јер јој оба ока стоје с предње стране главе, па је зато и називају „човекало”. Као сова која у потрази за храном, прецизно лоцира плен, ноћи сам пробдела, упиљена у своје слике и сама изненађена оним што сам открила и постигла! - живахно започиње своју причу.

Поткрадање снова

(/slika2)Јелица није завршила ни примењену, ни ликовну академију. Она је само нежна словенска душа, по струци слависта, залутала у администрацију „Еуросалоновог” салона намештаја, која, од уметности, није видела бољи начин да искаже радост живљења.   Мада јој, уз троје деце и породичне обавезе, није остајало много слободног времена, имала је неисцрпну вољу да ствара.

- Због уметности сам одвајала време од сна. Своја осећања најлакше сам изражавала поезијом и сликарством. Једно друго увек је пратило. Кад сликам, око мене стихови звоне, а кад пишем, преда мном се указују слике. Тако је настао и овај циклус. Идеја се јавила тек што сам завршила другу књигу поезије „Без патетике, молим” и са кћеркама се договарала како би корице требало да изгледају. Инспирацију су ми побудила сећања на жене тридесетих година прошлог века, танких издужених силуета и нескривеног шарма. Урадила сам цртеж на обичном папиру и знала да је то - то - усхићено прича ова крхка, грацилна жена, из које исијава снажна енергија.

Ништа без пегле

- Узела сам боје - наставља - и у свом стилу почела да их разливам по папиру. Мацкала сам сунђерчићем, ватицом, четкицом, чачкалицом да бих постигла прави ефекат. Пошто сам већ користила мебл штоф и позамантерију као детаље на сликама, помислила сам да бих опет могла да се поиграм с њима. Додавала сам бисере, чипкице, трачице, перје, срму... Али, моја необуздана потреба да истражујем тиме се само јаче разбуктала. Размишљала сам - ако је то тај период, зашто га не бих дочарала и сликама налик старим фотографијама. Само, како? Те фотографије преживеле су ратове, пожутеле од старости и времена. Паљене су, цепане, гужване. Угрејала сам пеглу и почела да прелазим по папиру. И, ништа. Тек када сам га залепила на картон и поново препеглала, на месту где је лепљен, указале су се нагореле тамне површине попут патине. Кад се испод пегле задимило, од радости сам се смејала као дете. Муж дошао с посла, а ја, сва занета, у облацима дима. Зашто, жено, питао ме збуњен, узе баш ту, једну једину пеглу коју имамо у кући. Кад је видео шта сам направила, рекао је - нема везе.

На помолу нова прича

(/slika3)Већ сутрадан, Јелицу је опет нешто копкало. Онда је по осликаном папиру почела да просипа лак за нокте и аутолак и разне друге лакове, цепала га, правила наборе, опет лепила, прелазила врелом пеглом... По осамнаест сати је проводила за столом. За осам дана урадила је петнаест слика. Стала је код броја двадесет шест, кад јој је „пукла” кичма.

Опоравила се, наравно, и већ смишља како да најбоље представи своју нову књигу песама, праћену изложбом последње серије слика коју ускоро планира у кући Ђуре Јакшића.

- Ове слике нису статичне, као ни ја, па сам помислила да не би било добро да стоје окачене о зид, већ да их моје пријатељице носе у наручју и са њима шетају између гостију - каже видно нестрпљива.

Ништа мање нестрпљиво не очекује ни пензију да би коначно могла да се посвети породици - ћеркама, сину, унуку Рељи и супругу, па да тако, спокојна и задовољна, настави да ствара. Ове слике већ су јој дале мотив за нову причу о животу жена у доба рецесије. Са сваком фотографијом је проживела и живот жене на слици и то сада мора да исприча.