Bez patetike, molim!

Kod Jelice Đorđević iz Novog Beograda došli smo zbog neobično lepih slika, rađenih tehnikom za koju se ni akademski umetnici, a kamoli amateri ne bi pograbili. Na vratima, pored nje, dobrodošlicu nam je poželela i negovana kuca vrteći repom, a u dnevnoj sobi sačekalo nas je jato sova koje je čučalo na komodi. Kolekciju ovih figura Jelica s posebnom pažnjom čuva, jer prema ovoj ptici oduvek gaji velike simpatije. Posebno zato što je i ona najaktivnija noću.

 - Sova se pojavljuje noću. Leti nečujno i oglašava se sablasno. Praznoverje naroda dovelo je do toga da postane ozloglašena i ugrožena. Međutim, sova odvajkada predstavlja simbol znanja i mudrosti. Iako mnogi to ne znaju, ona je i izuzetno korisna grabljivica. Jedina je među pticama koja ima lik sličan ljudskom, jer joj oba oka stoje s prednje strane glave, pa je zato i nazivaju „čovekalo”. Kao sova koja u potrazi za hranom, precizno locira plen, noći sam probdela, upiljena u svoje slike i sama iznenađena onim što sam otkrila i postigla! - živahno započinje svoju priču.

Potkradanje snova

(/slika2)Jelica nije završila ni primenjenu, ni likovnu akademiju. Ona je samo nežna slovenska duša, po struci slavista, zalutala u administraciju „Eurosalonovog” salona nameštaja, koja, od umetnosti, nije videla bolji način da iskaže radost življenja.   Mada joj, uz troje dece i porodične obaveze, nije ostajalo mnogo slobodnog vremena, imala je neiscrpnu volju da stvara.

- Zbog umetnosti sam odvajala vreme od sna. Svoja osećanja najlakše sam izražavala poezijom i slikarstvom. Jedno drugo uvek je pratilo. Kad slikam, oko mene stihovi zvone, a kad pišem, preda mnom se ukazuju slike. Tako je nastao i ovaj ciklus. Ideja se javila tek što sam završila drugu knjigu poezije „Bez patetike, molim” i sa kćerkama se dogovarala kako bi korice trebalo da izgledaju. Inspiraciju su mi pobudila sećanja na žene tridesetih godina prošlog veka, tankih izduženih silueta i neskrivenog šarma. Uradila sam crtež na običnom papiru i znala da je to - to - ushićeno priča ova krhka, gracilna žena, iz koje isijava snažna energija.

Ništa bez pegle

- Uzela sam boje - nastavlja - i u svom stilu počela da ih razlivam po papiru. Mackala sam sunđerčićem, vaticom, četkicom, čačkalicom da bih postigla pravi efekat. Pošto sam već koristila mebl štof i pozamanteriju kao detalje na slikama, pomislila sam da bih opet mogla da se poigram s njima. Dodavala sam bisere, čipkice, tračice, perje, srmu... Ali, moja neobuzdana potreba da istražujem time se samo jače razbuktala. Razmišljala sam - ako je to taj period, zašto ga ne bih dočarala i slikama nalik starim fotografijama. Samo, kako? Te fotografije preživele su ratove, požutele od starosti i vremena. Paljene su, cepane, gužvane. Ugrejala sam peglu i počela da prelazim po papiru. I, ništa. Tek kada sam ga zalepila na karton i ponovo prepeglala, na mestu gde je lepljen, ukazale su se nagorele tamne površine poput patine. Kad se ispod pegle zadimilo, od radosti sam se smejala kao dete. Muž došao s posla, a ja, sva zaneta, u oblacima dima. Zašto, ženo, pitao me zbunjen, uze baš tu, jednu jedinu peglu koju imamo u kući. Kad je video šta sam napravila, rekao je - nema veze.

Na pomolu nova priča

(/slika3)Već sutradan, Jelicu je opet nešto kopkalo. Onda je po oslikanom papiru počela da prosipa lak za nokte i autolak i razne druge lakove, cepala ga, pravila nabore, opet lepila, prelazila vrelom peglom... Po osamnaest sati je provodila za stolom. Za osam dana uradila je petnaest slika. Stala je kod broja dvadeset šest, kad joj je „pukla” kičma.

Oporavila se, naravno, i već smišlja kako da najbolje predstavi svoju novu knjigu pesama, praćenu izložbom poslednje serije slika koju uskoro planira u kući Đure Jakšića.

- Ove slike nisu statične, kao ni ja, pa sam pomislila da ne bi bilo dobro da stoje okačene o zid, već da ih moje prijateljice nose u naručju i sa njima šetaju između gostiju - kaže vidno nestrpljiva.

Ništa manje nestrpljivo ne očekuje ni penziju da bi konačno mogla da se posveti porodici - ćerkama, sinu, unuku Relji i suprugu, pa da tako, spokojna i zadovoljna, nastavi da stvara. Ove slike već su joj dale motiv za novu priču o životu žena u doba recesije. Sa svakom fotografijom je proživela i život žene na slici i to sada mora da ispriča.