Див са Топчидера

Име је добио по грчком филозофу Платону, захваљујући горостасном изгледу, а помало опширно „презиме” по месту где је засађен - платан код Милошевог конака на Топчидеру.

Милошев конак је данас музеј, а овај највећи „живи кишобран”, како неки називају овај платан, проводи дане у миру. Завод за заштиту природе Србије ставио га је под бригу државе, а стручњаци су му, због изразите стабилности, прорекли дугу живот.

Прича каже - почетком прошлог века кнез Милош Обреновић одлучио је да на Топчидеру сазида конак, јер је нерадо становао у Београду. Тако је спречио Турке да се са својим харемима башкаре по Топчидеру и Кошутњаку, где су излазили у лов и провод.

Метни га у кречану

Заједно са зидањем конака, 1831. године подигнут је и први београдски парк, на месту где је била бара обрасла трском. Саднице платана стигле су из Беча. Како је неколико претекло од замишљеног пројекта, Француз који је руководио плановима обратио се Милошу за савет. Кнез, познат по одсечности, кратко је одговорио: „Метни га у ову кречану поред дворца”.

Тако се платан нашао у кречани, која је коришћена приликом изградње конака. Да му се ту допало могло се убрзо закључити по томе што је растом и изгледом надмашио многе своје „рођаке”. Израстао је 35 метара у висину, распон круне му је 49 метара, а обим стабла 7,35 метара. Због своје раскошне грађе већ 1881. године је добио прве подупираче за гране које су од тежине биле склоне ломљењу. Данас је платан подупрт са 17 металних стубова, који му помажу да носи разгранату крошњу у чијем хладу од 1.885 квадратних метара може да се смести 7.500 људи. Испод стабла се налази белег, камен са којег се Милош пео на коња. „Сујетан” на лепоту и почасно место на којем се налази, овај Милошев „љубимац” није дозволио никоме да га угрози. Неке друге врсте дрвећа као што су храст и бор, допуштају да се испод њих развијају и друге врсте, али платан не.

Платанске љубави

(/slika2)За скоро 180 година, колико је прошло од када је пустио жиле у Топчидеру где су Турци лили топове за напад на Београд 1521. године (тако је крај добио назив „Тобџијска долина“), овај платан се свачега „нагледао” почев од догађаја везаних за стварање и организовање државног и црквеног живота обновљене Србије. Сведок је зидања конака, касарне, топчидерске цркве посвећене светим апостолима Петру и Павлу, која је до 1860. служила као седиште митрополита Србије. Подигао ју је кнез Милош узнак сећања на место где умало није изгубио главу од Карађорђеве кубуре 1804. године. Тог лета, када је букнуо Први српски устанак, Карађорђе је логоровао са војском у Топчидеру, баш на месту где се сада налази црква. Милош је имао задатак да пази на пролаз код Цареве ћуприје, како опседнути Турци не би дошли до хране. Међутим, Милош је напустио стражарско место да би отишао до Остружнице, а Турци су искористили ту прилику да набаве храну. Љут, Карађорђе је тада потегао кубуру на Милоша и промашио га захваљујући војводи Миленку Миловановићу, који му је искренуо руку и тако будућем књазу спасао главу.

Преживео је Милошев платан и многе ратове који су протутњали овим просторима.Сведок је да су овде долазили у шетњу и на излет многи Београђани некад на коњима или у фијакерима, а потом и трамвајима.

Пре нешто више од једне деценије сјатила се, на концерт „Бијелог дугмета”, ту у околини платана, код Хајдучке чесме, младост Београда. Па нека неко каже да платан није „у тренду” са временом!

Ноћни сан овог лепотана ремете рефлектори уперени у његову чипкасто белу крошњу. Тако осветљен, овај „Бечлија” са новчаница, поштанских марака и разгледница плаћа цену славе, док се испод других, „обичних” платана, скривени у тами крошње, грле заљубљени у својим „платанским“ љубавима.