Магија сеоских сликара

Ковачица – У центру Ковачице окружене хектарима најплоднијих ораница јужног Баната није земљорадничка задруга већ светски позната Галерија наивне уметности,  институција, скоро седам деценија, дом сликара – наиваца. Изгледа да су баш Словаци пре више од два века када су кренули из Арварске, Тренчинске и Бекешке жупаније, са подручја Угарске, данас Словачке Републике, у својим генима донели  колективни уметнички дар, који први пут избија касних тридесетих година прошлог века на сликама машинбравара Мартина Палушке и земљорадника Јана Сокола, из хобија и без икаквог сликарског заната. Њих двојица су све започели.

У паузама пољских радова и у време зимских вечери копирали су познате сликаре, пресликавали календаре и разгледнице егзотичних венецијанских гондола и тиролских пејзажа. Убрзо се овом двојцу придружују и други сељани, па сликајући за своју душу оснивају и ликовну секцију под окриљем Културно-просветног удружења „Покрок”, све до 1952. године када је Ковачица славила свој 150. рођендан, а радови 12 оснивача удружења сакупљени у прву изложбу. Тада добијају и прву стручну подршку, али и највреднији савет од панчевачког академског сликара Стојана Трумића, да се ману репродукција и окрену сликању живописне свакодневице и паорског живота – дворишта својих кућа, пољских радова, обичаја, народних ношњи, фолклорa, коренима… И експлодирао је тада невероватни дар из људи. Недуго, уследиле су прве Октобарске свечаности „Ковачички октобар” и њихова изложба ауторских слика, па се 1955. отвара и Галерија сељака сликара при Дому културе „3. октобар”, прва у тадашњој Југославији. Галерија наивне уметности сваке године, традиционално 66 година, организује салон слика, на којем излаже 66 сликара. Многи од њих су одиграли само епизодну улогу, а тридесет седморо постали су активни чланови галерије. Славе вредних су и имена Михала Биреша, Јана и Одреја Вењарског, Јана Гараја, Јана Књазовица, Катарине Кожикове, Ане Књазовиц, Катарине Карлечикове, Еве Хусарикове, Зузане Верески...

А када су се киста латили Мартин Јонаш са својим сељацима џиновских шака и стопала, чије графике су Италијани отиснули у злату, и Зузана Халупова чији питорескни ликови деце постижу метеорски успех завршивши и на разгледницама Уницефа, у малену Ковачицу почињу да стижу новинари, дипломате, туристи, и прича о наивцима Ковачице незадрживо креће у свет. Они су данас узор колонији сликара, који би желели да постану чланови галерије, али их је само двадесет троје из Падине, Арадаца, Опова и Панчева.  О томе брине Уметнички савет, који сваке пете године вреднује биографије, технику, посвећеност традицији, јер излагати у галерији је питање престижа, баш као што платна ковачичке наиве имају своје место у енциклопедијама и светским музејима, краљевским палатама, дипломатским резиденцијама – али их купује и обична публика. Неретко славни, и високи гости долазе са породицама, инкогнито и ненајављени, да на миру разгледају дела. Они су међу 18.000 иностраних и домаћих туриста, школских екскурзија, који без престанка опседају ковачичку галерију, у којој се од 1989. године и на садашњој адреси могу видети, осим уља на платну и остале технике, осликани украсни и употребни предмети, уз срдачан дочек и исцрпно стручно вођење директорке Ане Жолнај Барца.

„И даље није разјашњена магија наших сликара. Оно што ми овде чујемо је да слике зраче искреношћу и спокојем. Истовремено позитивне, ведрог колорита, чак и када приказују тежак рад на пољу, и исте такве тренутке који се десе у животу, сликане су чистим срцем. То људе опчињава. Одавде одлазе са осмехом и враћају се, доводе пријатеље… Оно што су оснивачи покренули не прекидамо. Друга генерација наставља традицију словачког села, али слика другачије, у духу времена. Верујемо да се то неће променити, јер тај дух преносимо у радионице, ликовне колоније, на предавањима, у раду са децом и младима. Не условљавамо их него упућујемо и пружамо прилику да једном годишње овде излажу”, каже Ана Жолнај Барца и подсећа да је за галеријом хиљаде изложби. Актуелно, јубиларани 70. Октобарски салон слика, у оквиру манифестације „Ковачички октобар”, међу најдуговечнијим је у земљи, старији од Међународног сајма књига и Октобарског ликовног салона у Београду.

За нарочите заслуге у представљању Републике Србије, њених грађана и постигнуте резултате у области сликарства Галерија наивне уметности у Ковачици овенчана је Орденом Карађорђеве звезде првог степена, који додељује председник Србије, а у својим витринама чува и Орден Матице словачке и Плакету Етно-бренд Србије, заслужену у претходне две године – заредом.

То је потврда дугог истрајног рада ковачичких наиваца. Они су ти који деценијама граде овај бренд и представљају своју уметност у свету. И, не би било ни галерије, ни награда, да није било и да нема генерација сликара, чији таленат и златне руке јесу феномен, уз труд, рад и ентузијазам особља ове јединствене институције културе у Србији.