Како решити проблем паркирања возила

Да је проблем паркирања у Београду постао горући и да постаје све тежи, не треба доказивати. То је и неизбежно ако се настави с праксом да се граде искључиво класичне, давно превазиђене гараже с бетонском рампом, које нимало не доприносе решењу проблема. Има делова, па и целих улица које су потпуно окупиране возилима, због чега пешаци иду коловозом. У већ изграђеним деловима града слободне површине и улице не могу се проширивати, а град расте у висину, број становника и возила се увећава, расту и животни стандард и потреба за возилом, те се проблем паркирања увећава напредовањем града. То мора резултирати саобраћајним колапсом и непопуларним радикалним мерама, које ништа не решавају. Подземне гараже које се граде само доприносе колапсу и отежавају решавање проблема.

Инвестиције по једном паркинг месту су недопустиво велике, јер су два до три пута веће него у савременим аутоматизованим гаражама, које су уобичајене у напредним градовима. Примера ради, за гаражу код скупштине, капацитета 500 места, планирана је инвестиција од шест милиона евра, што је 12.000 евра по паркинг месту, а коначни рачун достигао је (према извештају Скупштине града) 16 милиона евра, што је 32.000 евра по паркинг месту, а то је цена једне гарсоњере. Зашто се онда граде гараже са рампом?

Много је важније за решење проблема то што је капацитет класичних гаража врло мали. При истој ангажованој површини аутоматизована гаража може да прими од два до четири пута више возила. Опет примера ради, на месту поменуте гараже могло се изградити 1.500–2.000 паркинг места, по цени од 5.000 евра по паркинг месту.

Оно што је за град најважније – због малог капацитета, класичне гараже су велики објекти за мали број паркинг места, па се могу градити само испод паркова и сличних површина, а њих је преостало мало. Примера ради, за гаражу са само 150 паркинг места потребна површина испод земље износи најмање 1.500 метара квадратних, а то је велики објекат који се не може градити унутар постојеће структуре, већ само на оно мало слободних локација. Насупрот томе, аутоматизоване гараже капацитета до 150 паркинг места и само с једним лифтом могу се градити испод сваке мало шире улице, јер им је довољно 200 метара квадратних испод површине. Рачуница показује да такве гараже у једној улици могу да приме сва возила паркирана у шест суседних улица. Уз изградњу и великих аутоматизованих гаража на још неангажованим теренима, то је једино могуће трајно решење овог акутног проблема. Примера ради, испод Бајлонијеве пијаце, која је предвиђена за реконструкцију, могло би да се смести 10.000 возила.

Нема сврхе да наводимо и друге многобројне недостатке класичних гаража, јер оне не решавају проблем због којег се граде, већ га чине нерешивим. Град, за разлику од инвеститора, мора мислити дугорочно, не може дозволити да дође у непоправљиву ситуацију, мора да се суочи с проблемом и да и за подземне гараже пропише услове који обезбеђују трајно решење. Ако су урбанистички услови вођени естетским и функционалним разлозима, онда је неопходно да они обухвате и оно што омогућава живот града и као могућност повезивања и као хумани живот његових житеља. Свако одлагање, свака нова класична гаража, погоршава могућност решења проблема.

Ставимо возила под земљу, а улице вратимо човеку, да буду места сусрета и дружења.

Никола Пилиповић,
дипл. инж, машинства