Полицајац Раша и његова деца

Готово да нема безбрижнијих родитеља у Србији, бар што се тиче размишљања шта ли раде њихова деца док су у школи, од оних чији основци похађају младеновачку ОШ „Коста Ђукић”. Две зиме уназад нема шансе да ниједан ђак из ове осмолетке изађе незакопчан и без капе захваљујући школском полицајцу Радиши Савићу, који свако млађе дете „очински облачи и закопчава”, а старије упозорава да то учини. Сваком ученику сваки дан он упути осмех с врата школе, каже да му се обрати ако има проблем, а када слави рођендан, Раша ђацима који остану у боравку донесе чоколаду и замоли учитељицу да свим његовим малим другарима да по комадић. Овако је младеновачког школског полицајца описао један од захвалних родитеља и писмо упутио Министарству унутрашњих послова Србије, које га је недавно поносно истакло на званични фејсбук профил уз напомену: „Поносни смо на нашег Рашу!” А Радиша у чуду због похвала и нашег, новинарског, позива каже да њему све то долази природно и да је нормално да брине о томе да сваки ђак о ком се стара буде здрав, задовољан и насмејан. 

Савић је 16 година полицијски службеник у приградској београдској општини, у којој су му живели баба и деда, а у коју је стигао из Обилића на Косову и Метохији. Младеновачку школу чува већ две године. И не само њу већ по неколико пута дневно обилази и широк круг око школског дворишта како би и „окућницу” држао у савршеном реду. То му је, како каже, потпуно нормално јер се осећа одговорним за безбедност деце, као што зна да његовог сина у другој основној школи брижно чува његов колега. 

– Имам троје деце и сваки слободни тренутак се играм с њима. Када сам их добио, схватио сам да не постоји веће благо од малишана, да не постоји боља награда од искреног дечјег осмеха, да нема лепше ствари од игре и бриге о деци. Зато сам и затражио да постанем школски полицајац и жеља ми је услишена. Надам се да ћу чувати ђаке и школско двориште до пензије. Када сам први дан дошао на посао у школу, најважније ми је било да задобијем дечје поверење и, наравно, никад га не изневерим. Не знам како сам га стекао, такав сам какав сам, сам нас је живот једним другима наместио. Али знам да јесам и да ми ђаци верују јер ми млађи основци стално прилазе и траже да их загрлим, то им улива сигурност. А старији ми кад год прођу довикују: „Где си, другар?” и бацају „петака” – поносно истиче Савић, захвалан што досад у рејону који надгледа није било никаквих порока, нити проблема. 

Речи захвалности све чешће чује не само од родитеља већ и од чланова школског колектива с којим има одличну сарадњу. Директорка школе Валентина Станковић каже да Савић „није полицајац којим родитељи плаше своју децу, него полицајац у кога деца имају поверења и на кога увек могу да се ослоне”. Додаје да је Раша изузетно предусретљив према ђацима, њиховим родитељима и запосленима у школи. 

– Када би неко питао како треба да изгледа позорник и како он треба да ради, рекла бих му да погледа Рашу. То је човек који се потпуно уклопио у нашу средину. Деца о њему говоре као о некоме ко им позајмљује новац за ужину, ко пази на њих када им није добро и некога ко с њима чека родитеље док не дођу по њих. Осећају се сигурно поред њега. Заиста смо срећни што имамо таквог школског полицајца – каже Станковићева за наш лист. 

Колико ученици и колектив ОШ „Коста Ђукић” воле и поштују Радишу Савића говори и то што су му посветили пано у највећем школском ходнику. На питање „Ко је Раша?”, које је исписано великим словима на средини паноа, одговоре су давала и писала деца. Тако су се међу одговорима нашли да је он човек „који им везује пертле и помажу да обуку јакне”, „контролор ситуације”, „посматрач”... 

А бити све то у очима детета – велика је ствар. 

Сарадњом са школским полицајцем и његовим односом према деци, али и родитељима, презадовољан је и Младеновчанин Александар Кривокапић, чије две ћерке похађају ОШ „Коста Ђукић”. 

– Раша се према нашој деци опходи као према својој. Уколико се деси да неки родитељ не дође по своје дете, он их позива телефоном. Чак и ако му се не јаве, он увек нађе начин да ступи у контакт с њима. Такви су нам полицајци потребни – закључује Кривокапић.