Деда Мраз је скренуо са стазе

Опремљен савршеним системима навигације, далеко сложенијим од оних које поседује Илон Маск, Деда Мраз је знао сваки дом, кућу, солитер, палату, свратиште и димњак. Био је у свакој кући, познавао је свако дете и многе старије који још верују, како у њега, тако и у бајке.

Где је нестала та тако потребна инфантилност, у којој и маторци верују да ће живети срећно и дуго, до краја живота, у години када су сојеви вируса мутирали по грчком алфабету? Све до омикрона, 15. по реду у азбуци старих Грка. Драма је тако античка, тако светска и тако српска.

Пријало је – сада се чини као да је то било у доба неолита, а прошле су свега две године – то друго лице илузије које је стизало 31. децембра у поноћ: да свет није смишљен да се такмичимо у борби у којој нема заробљеника, да се не нападамо до последње капи туђе крви, већ помажемо, негујемо и радујемо. Проповедао је то декица својим доласком, нарочито онима који су престали да му верују, такмичећи се ко је снажнији Ничеов акробата умишљен да преко затегнутог конопца повезује надљуде, ругајући се онима на дну.

Ћао, 2021. годино! За многе проклета, за неке срећна. Збогом, 12 месеци које је појела корона! Збогом, знани и незнани, у које је ушао шифровани вирус и натерао нас да свадбе и славља заменимо сахранама, као пандемијским светковинама. Да, испраћали смо их, подсмевајући се једни другима, ми, с ове стране земље, с питањем: ко је следећи? Свако је био сумњив, а истовремено невин.

Били смо смешни и злокобни, на крају, коначно равнодушни. Бојим се, нећу побројати све који су нас напустили и отишли у вечна ловишта, с црним фотографијама на насловницама и у ударним вестима. Махнимо зато онима који нису били на насловним странама, онима који нису били ни кратка вест, осим у умрлицама, с дирљивим порукама најмилијих. Мојој комшиници Олги, рецимо, власници породичног дућана која је знала радости, муке и искушења свих својих муштерија, с неколико свезака у којима су они који немају куповали на црту, баш као и они који имају, у једној од последњих малих радњи која одолева најезди крупних трговинских ланаца.

Да, знам да мрачим превише, али на тим окупљањима са цвећем, свећом и по којом сузом, учинило ми се да би сахрана Милутина Мркоњића могла да буде најава коначног краја глобалне агорафобије: црвени и грешни Мрка окупио је толико људи као кад су сахрањивали Леку Ранковића. Скупио је Мрка све своје пријатеље, махом међусобне непријатеље, на гомилу као на својим давним раскалашним журкама, показујући стари обичај у Срба: да сви могу бити пријатељи, да сви могу бити толерантни, да се, уместо за вратове, могу држати за руке, али таман онолико дуго колико траје минут ћутања.

Сасвим довољно да 2022. година, па макар и изборна, буде ипак другачија него што је виде злодуси. Издвојио сам Мрку, јер је само он, слобиста, комуниста, грешник и никад отпадник, могао да окупи и вучићевце и антивучићевце, и екологисте и власнике корпорација, и Цецу и Карлеушу, и „Гробаре” и „Цигане”, и Вучића, Дачића и Тадића.

Хоћемо ли научити да је важније бројати срећне дане него гласове, три Новакова гренд слема, три злата на Олимпијским играма и селектора ватерполо репрезентације Србије Дејана Савића као древног мудраца који се баца у базен, гол Александра Митровића у Лисабону који је фудбалере коначно одвео на Светско првенство у катарску пустињу, најбољег играча НБА лиге Николу Јокића, фамозног МВП-а који игра кошарку ван свих познатих матрица и његову браћу, сомборске каубоје који су поплашили силну црну браћу из гета НБА лиге?

Данијел Крејг више није Џејмс Бонд, Супермен је постао геј, политичка коректност је укинула „Прохујало с вихором”, а Хемфри Богарт ће, уместо да лоче виски кад његова драга уђе у локал – зар је од свих на свету морала да уђе у баш његов – наручити сок од боровнице. Сасвим довољно да се, као у чаробном пергаменту Габријела Гарсије Маркеса, прорекне злокобних сто година самоће. Јер, као да су људи, лошија врста мајмуна и губитници еволуције, изабрали да немају друге могућности на Земљи.

Одлазак немачке канцеларке Ангеле Меркел с политичког престола и бекство Американаца из Авганистана, после двадесетогодишње окупације под плаштом борбе против тероризма, уз савезништво Русије и Кине, ствара нову геополитичку реалност на терену, сукоб империја који је тренутно пред експлозијом у Украјини. Али, као и у сваком тектонском потресу, велики се некако увек сете Балкана, некако се увек сете Босне, као епицентра магичног полуострва и нас, оваквих какви смо. Имамо злато, имамо бакар, имамо литијум, али уместо да све то камење продајемо на међународним берзама, ми се њиме ударамо по глави. Свако против свакога, да којим случајем неко не остане неоштећен. Као да нас нису довољно истребиле корона, изолованост и меланхолија.

Надам се да смо од толико потреса мозгова кроз историју нешто укапирали: да нећемо дозволити да нам на аукцији повести, уместо дијаманата, велике силе, као бакшиш у међусобним диловима, опет увале циглу.

Хоћемо ли ишта научити из 2021, или ћемо је архивирати као још једну у низу фелеричних година? Последње дане они с ковид пропусницама проводили су у кафанама, играјући на столовима корона-рулет, клинци паметњаковићи за журке изнајмљују станове или сплавове на којима ће, као илегалци, певати неке нове песме неких нових ликова, чија имена не може превести ни гугл транслејт. Деца пркосе, како родитељима, тако и вирусу.

У праву су. Њихова младост нема репризу, као што се ни дочек Нове, 2022. године никад неће поновити. Биће то само једна ноћ. Сад им се чини јединствена, касније ће је се једва сећати. Тако ће бити најбоље и за нас и за њих. Нашој деци дугујемо пропуштена путовања, прве пољупце, наставу у учионицама и амфитеатрима, дисање без маски и плес уз неку баладу без растојања, дрхтави загрљај без гриже савести. Хоће ли нам икад опростити?

Друга је година како нема Сајма књига, али је роман нобеловца Орхана Памука „Ноћи куге” преведен прво на српски језик, а онда на све остале. У Београду је певао највећи тенор садашњице Пласидо Доминго, Београдском филхармонијом, која је остала без Ивана Тасовца, дириговао је Зубин Мехта, а Београдско драмско позориште имало је 11 премијера. Позоришта су била препуна, као и биоскопи. Био је то српски паралелни универзум, покушај бекства од стварности кроз поглед на позорницу и велики екран.

Неће се 2021. памтити по дијалогу власти и опозиције, стварању покрета екологиста, Вучићу и опозицији, већ по филмовима „Тома” и „Јужни ветар: убрзање”, Бјелином носталгичном повратку у прошлост и Аврамовићевом уласку у свет подземља, служби, нарко-картела и акције. Оба филма, по мом суду, треба уврстити у школски програм. Да нас не лажу како је некад било лоше и да нам покажу каква је стварност сада. Све остало су тричарије. И то да је Деда Мраз скренуо са стазе.

Једноставно, декица је залутао, јер свет који је познавао годинама, као и ова која нам измиче, више нису исти.

Текст завршавам у кафићу, пред поноћ. Слушам песму Ђолета Балашевића и схватам дезоријентисаног Деда Мраза: Дошао је, издалека, неки свет, за њега туђ.

Дошла је Нова, 2022. година.