Deda Mraz je skrenuo sa staze

Opremljen savršenim sistemima navigacije, daleko složenijim od onih koje poseduje Ilon Mask, Deda Mraz je znao svaki dom, kuću, soliter, palatu, svratište i dimnjak. Bio je u svakoj kući, poznavao je svako dete i mnoge starije koji još veruju, kako u njega, tako i u bajke.

Gde je nestala ta tako potrebna infantilnost, u kojoj i matorci veruju da će živeti srećno i dugo, do kraja života, u godini kada su sojevi virusa mutirali po grčkom alfabetu? Sve do omikrona, 15. po redu u azbuci starih Grka. Drama je tako antička, tako svetska i tako srpska.

Prijalo je – sada se čini kao da je to bilo u doba neolita, a prošle su svega dve godine – to drugo lice iluzije koje je stizalo 31. decembra u ponoć: da svet nije smišljen da se takmičimo u borbi u kojoj nema zarobljenika, da se ne napadamo do poslednje kapi tuđe krvi, već pomažemo, negujemo i radujemo. Propovedao je to dekica svojim dolaskom, naročito onima koji su prestali da mu veruju, takmičeći se ko je snažniji Ničeov akrobata umišljen da preko zategnutog konopca povezuje nadljude, rugajući se onima na dnu.

Ćao, 2021. godino! Za mnoge prokleta, za neke srećna. Zbogom, 12 meseci koje je pojela korona! Zbogom, znani i neznani, u koje je ušao šifrovani virus i naterao nas da svadbe i slavlja zamenimo sahranama, kao pandemijskim svetkovinama. Da, ispraćali smo ih, podsmevajući se jedni drugima, mi, s ove strane zemlje, s pitanjem: ko je sledeći? Svako je bio sumnjiv, a istovremeno nevin.

Bili smo smešni i zlokobni, na kraju, konačno ravnodušni. Bojim se, neću pobrojati sve koji su nas napustili i otišli u večna lovišta, s crnim fotografijama na naslovnicama i u udarnim vestima. Mahnimo zato onima koji nisu bili na naslovnim stranama, onima koji nisu bili ni kratka vest, osim u umrlicama, s dirljivim porukama najmilijih. Mojoj komšinici Olgi, recimo, vlasnici porodičnog dućana koja je znala radosti, muke i iskušenja svih svojih mušterija, s nekoliko svezaka u kojima su oni koji nemaju kupovali na crtu, baš kao i oni koji imaju, u jednoj od poslednjih malih radnji koja odoleva najezdi krupnih trgovinskih lanaca.

Da, znam da mračim previše, ali na tim okupljanjima sa cvećem, svećom i po kojom suzom, učinilo mi se da bi sahrana Milutina Mrkonjića mogla da bude najava konačnog kraja globalne agorafobije: crveni i grešni Mrka okupio je toliko ljudi kao kad su sahranjivali Leku Rankovića. Skupio je Mrka sve svoje prijatelje, mahom međusobne neprijatelje, na gomilu kao na svojim davnim raskalašnim žurkama, pokazujući stari običaj u Srba: da svi mogu biti prijatelji, da svi mogu biti tolerantni, da se, umesto za vratove, mogu držati za ruke, ali taman onoliko dugo koliko traje minut ćutanja.

Sasvim dovoljno da 2022. godina, pa makar i izborna, bude ipak drugačija nego što je vide zlodusi. Izdvojio sam Mrku, jer je samo on, slobista, komunista, grešnik i nikad otpadnik, mogao da okupi i vučićevce i antivučićevce, i ekologiste i vlasnike korporacija, i Cecu i Karleušu, i „Grobare” i „Cigane”, i Vučića, Dačića i Tadića.

Hoćemo li naučiti da je važnije brojati srećne dane nego glasove, tri Novakova grend slema, tri zlata na Olimpijskim igrama i selektora vaterpolo reprezentacije Srbije Dejana Savića kao drevnog mudraca koji se baca u bazen, gol Aleksandra Mitrovića u Lisabonu koji je fudbalere konačno odveo na Svetsko prvenstvo u katarsku pustinju, najboljeg igrača NBA lige Nikolu Jokića, famoznog MVP-a koji igra košarku van svih poznatih matrica i njegovu braću, somborske kauboje koji su poplašili silnu crnu braću iz geta NBA lige?

Danijel Krejg više nije Džejms Bond, Supermen je postao gej, politička korektnost je ukinula „Prohujalo s vihorom”, a Hemfri Bogart će, umesto da loče viski kad njegova draga uđe u lokal – zar je od svih na svetu morala da uđe u baš njegov – naručiti sok od borovnice. Sasvim dovoljno da se, kao u čarobnom pergamentu Gabrijela Garsije Markesa, prorekne zlokobnih sto godina samoće. Jer, kao da su ljudi, lošija vrsta majmuna i gubitnici evolucije, izabrali da nemaju druge mogućnosti na Zemlji.

Odlazak nemačke kancelarke Angele Merkel s političkog prestola i bekstvo Amerikanaca iz Avganistana, posle dvadesetogodišnje okupacije pod plaštom borbe protiv terorizma, uz savezništvo Rusije i Kine, stvara novu geopolitičku realnost na terenu, sukob imperija koji je trenutno pred eksplozijom u Ukrajini. Ali, kao i u svakom tektonskom potresu, veliki se nekako uvek sete Balkana, nekako se uvek sete Bosne, kao epicentra magičnog poluostrva i nas, ovakvih kakvi smo. Imamo zlato, imamo bakar, imamo litijum, ali umesto da sve to kamenje prodajemo na međunarodnim berzama, mi se njime udaramo po glavi. Svako protiv svakoga, da kojim slučajem neko ne ostane neoštećen. Kao da nas nisu dovoljno istrebile korona, izolovanost i melanholija.

Nadam se da smo od toliko potresa mozgova kroz istoriju nešto ukapirali: da nećemo dozvoliti da nam na aukciji povesti, umesto dijamanata, velike sile, kao bakšiš u međusobnim dilovima, opet uvale ciglu.

Hoćemo li išta naučiti iz 2021, ili ćemo je arhivirati kao još jednu u nizu feleričnih godina? Poslednje dane oni s kovid propusnicama provodili su u kafanama, igrajući na stolovima korona-rulet, klinci pametnjakovići za žurke iznajmljuju stanove ili splavove na kojima će, kao ilegalci, pevati neke nove pesme nekih novih likova, čija imena ne može prevesti ni gugl translejt. Deca prkose, kako roditeljima, tako i virusu.

U pravu su. Njihova mladost nema reprizu, kao što se ni doček Nove, 2022. godine nikad neće ponoviti. Biće to samo jedna noć. Sad im se čini jedinstvena, kasnije će je se jedva sećati. Tako će biti najbolje i za nas i za njih. Našoj deci dugujemo propuštena putovanja, prve poljupce, nastavu u učionicama i amfiteatrima, disanje bez maski i ples uz neku baladu bez rastojanja, drhtavi zagrljaj bez griže savesti. Hoće li nam ikad oprostiti?

Druga je godina kako nema Sajma knjiga, ali je roman nobelovca Orhana Pamuka „Noći kuge” preveden prvo na srpski jezik, a onda na sve ostale. U Beogradu je pevao najveći tenor sadašnjice Plasido Domingo, Beogradskom filharmonijom, koja je ostala bez Ivana Tasovca, dirigovao je Zubin Mehta, a Beogradsko dramsko pozorište imalo je 11 premijera. Pozorišta su bila prepuna, kao i bioskopi. Bio je to srpski paralelni univerzum, pokušaj bekstva od stvarnosti kroz pogled na pozornicu i veliki ekran.

Neće se 2021. pamtiti po dijalogu vlasti i opozicije, stvaranju pokreta ekologista, Vučiću i opoziciji, već po filmovima „Toma” i „Južni vetar: ubrzanje”, Bjelinom nostalgičnom povratku u prošlost i Avramovićevom ulasku u svet podzemlja, službi, narko-kartela i akcije. Oba filma, po mom sudu, treba uvrstiti u školski program. Da nas ne lažu kako je nekad bilo loše i da nam pokažu kakva je stvarnost sada. Sve ostalo su tričarije. I to da je Deda Mraz skrenuo sa staze.

Jednostavno, dekica je zalutao, jer svet koji je poznavao godinama, kao i ova koja nam izmiče, više nisu isti.

Tekst završavam u kafiću, pred ponoć. Slušam pesmu Đoleta Balaševića i shvatam dezorijentisanog Deda Mraza: Došao je, izdaleka, neki svet, za njega tuđ.

Došla je Nova, 2022. godina.