„Глупа гуска” и „право срце”

Имамо и ми новинари наш закон. Знамо своја права. Имамо и саборце који умеју и срчаније од нас да се за наша права боре, овде и у Европи. Имамо и ми обавезе, али, као и сви у овој земљи, умемо да их прилагодимо овдашњим условима. Што ће рећи, држаћемо их се, ако нам то одговара. Нису ни новинари мимо овог нашег света. И ту се нађе неки намћор, зна своја права, али и обавезе. Такав баш уме да изнервира човека. Па и онога ко је за слободу медија и новинара спреман да се бори до последњег даха. Намћору се, међутим, може стати на реп. Ако баш није много велики баксуз. Један такав баксуз замери се нашем борцу. Цитира све што су он, али и његов политички противник у жару расправе рекли.

Насталу штету проба да реши једноставно – зовне шефа, шеф зовне новинара да „направи малу исправку”. Новинар ни да чује. Каже – нек демантује или нека тужи, а доказ да грешке није било има црно на бело. Шеф зове поново, каже – није твоја грешка, он је погрешио, али напиши „малу исправку, да учинимо човеку”. Баксуз задрт, неће. Каже – нико двапут не погреши о томе колико је година имао кад је дипломирао. Изнервирани шеф одустаде и „грешка” остаде без исправке.

Бесни борац за новинарска права, чим је срео баксуза, објасни му да је – „обична гуска глупа”. Било је ту још „дивних” епитета, али нису за новине. Кад је борац неколико месеци касније одлучио да напусти странку у којој нису схватили да је рођени лидер и да направи своју, обавести о томе свеколику јавност. Гуска му посвети дужну пажњу, а лидер је замоли да уради интервју с њим. Глупа, каква јесте, гуска учини човеку. И постаде „право срце”. Лидер на изборима пропаде славно и „утопи” странку у новију од своје, али перспективнију. Међутим, у борби за слободу медија и заштиту новинара и данас је један од најсрчанијих бораца. „Обична глупа гуска” и „право срце” и даље је задрти баксуз.