Ништа не бих мењао у каријери

Тимоти Сајмон Рот, или кратко и јасно – Тим Рот, рођен је у Лондону (1961) у породици у којој је мајка сликала и предавала, а отац био новинар, припадник Комунистичке партије који је првобитно презиме Смит четрдесетих година променио у јеврејско (јидиш) Рот, у знак јавне антинацистичке солидарности. Тим Рот је своје уметничке таленте наследио од родитеља – сањао је да постане вајар и студирао уметност, али је на крају схватио да је његов позив глума.

Као глумац комбинује осећајност, чврстину, ауторитет, моћ, шарм и хумор у свом раду, и у стању је да отелотвори како луде и насилне криминалце, тако и осетљиве и измучене уметнике попут Винсента ван Гога. Ђузепе Торнаторе, који је режирао „Легенду о пијанисти на океану”, а у коме Рот игра, сведочио је да је он глумац који држи много карата у руци, може да буде драматичан, гротесктан и комичан. Другим речима, Тим Рот је прави глумачки камелеон који је играо и у филмовима Стивена Фрирса, Питера Гриневеја, Мајка Лија, Вудија Алена, Роберта Алтмана, Френсиса Форда Кополе, а за улогу Канингама, несташног и вулгарног лопова у историјској драми „Роб Реј”, Мајкла Кејтона Џонса (1995), освојио је бројне награде, укључујући и номинацију за „Оскар” за најбољег споредног глумца.

 Рот је познат и по сарадњи и великом пријатељству са Квентином Тарантином са којим је радио у филмовима „Пси из резервоара”, „Петпарачке приче”, „Четири собе” и „Омражена осморка”. Снимио је до краја и своју улогу и у Тарантиновом „Било једном у Холивуду”, али се на одјавној шпици филма појавио натпис : „Тим Рот – испао у монтажи”, што је, како каже глумац, толико квентиновски.

 У 2021. години прилика за сусрет и разговор са њим указала се чак два пута: у Кану где је виђен у филму „Бергманово острво” Мие Хенсен-Лов, у којем му је партнерка Вики Крипс, и у Венецији после светске премијере „Заласка сунца”, мексичког редитеља Мишела Франка, у којем игра са Шарлотом Гејнзбур. У оба филма, која ће ускоро бити приказана и у Србији, Тим Рот показује све оно због чега га гледаоци и воле и цене – пуну снагу оригиналног глумачког израза...

Како је на вас утицао боравак на Бергмановом острву Фаро?

Нисам дошао са „пртљагом”. Прочитао сам сценарио, стигао на Фаро како бих се фокусирао на рад на филму и радио на односу између ликова брачног пара у кризи. Комплексно је. У сваком случају, нисам знао шта да очекујем. Стижете у Шведску, путујете прелепим пределима, па се укрцате на трајект и, као у филму, после шест минута сте већ на острву. Запањујуће место. Осећао сам се као туриста. Истина, нисам ни ишао да тражим ствари везане за Бергманове филмове, то ме није занимало. Али да, било је тренутака када бих на неким стенама помислио у себи: „О да, ово сам већ видео у његовом филму!” Одједном се осећате као да сте у Бергмановом свету.

Када сте ви открили Бергмана?

И ја сам га открио као тинејџер. Ишли бисмо на пројекције филмова Анджеја Вајде и Ингмара Бергмана у неки мали биоскоп у јужном Лондону. Осећао сам да ако сте глумац, требало би да познајете и Бергмана, а ја сам очигледно желео да будем глумац. Ово је била моја почетна веза са њим. Током година гледао сам више његових филмова, али нисам био опседнут њиме.

Са острва Фаро отишли сте на још једну атрактивну дестинацију – у Акапулко?

Јесам, и са Мишелом Франком сам снимио још један филм. Мишела сам упознао када сам био у жирију канског програма „Известан поглед”, а он тамо имао филм „Након Луције”, који смо наградили. Док сам гледао тај филм више пута сам пожелео да изађем из сале, он ме је сломио и није ми било јасно како је Мишел успео да извуче такве глумачке представе. Тада у Кану, током те свечане завршне вечере, разговарао сам с њим и испричао ми је како би желео да сними филм о медицинској сестри која се брине о старим људима, јер је такав случај видео и у својој породици, са његовом преминулом баком. Тада сам му рекао да уколико се одлучи да медицинска сестра постане медицински брат, онда бих био заинтересован за улогу. И није прошло дуго, Мишел ми је послао сценарио, снимили смо тај филм – „Хронични” и учествовали заједно у Кану. Када ми је послао сценарио за „Залазак сунца” одмах сам се заинтересовао, учествовао и у самом процесу дораде и развијања сценарија и сада је филм пред вама.

Ваш лик Нил у овом филму је веома чудан, да ли сте икада осетили потребу да објасните шта стоји иза његових поступака?

То је управо тачка у којој различити људи виде различите ствари у овом филму. Мишел и ја смо разговарали управо о томе шта може дати лик који је изгледао као да је изашао из немог филма, али је сада у филму који прича. Да ли је он психопата, анђео, шаљивџија, кретен? Током читавог пројекта морао сам да га упознајем, да схватим зашто је ту и зашто се тако понаша. Морао сам да знам који су мотиви Нила, у потпуности. Мотиви човека за којег се испоставља да умире и који због тога из сасвим друге визуре гледа насиље око себе.

Доста сте снимали током овог доба короне?

Истина је да сам током оног најгорег периода затварања снимао филм на Новом Зеланду, тада можда најбезбеднијем месту на свету. То је дебитантски филм „Ударац” Велбија Ингса који истражује сексуалност и људске односе. Помогао сам им да добију буџет па сам одиграо очинску фигуру једног од момака. Играм лик алкохоличара, оца младог боксера који је доживео сексуално буђење. Иако су прописи били строги имали смо сјајно време на снимању и после смо имали и потпуну слободу јер није било нити једног случаја заразе.

Пандемија траје, шта сте о себи сазнали током овог периода?

Знам да можда звучи чудно, али овај период ми је добро дошао. Одмор је за мене увек био тада када сам код куће, а због короне сам често и морао да будем код куће. То је сада било неопходност и морање, што је чудно. Али у овој ситуацији се цела породица удружила и допринела да заједнички изгурамо. Ситуацију смо схватили веома озбиљно и много смо пазили да не дај боже заразимо родитеље моје жене. Морамо и даље да будемо веома пажљиви са њеним родитељима, јер су они у високом ризику. Било је то тешко време, посебно за моју жену. А ја сам чак престао да пијем.

Престали сте да пијете?

Да, не пијем већ годину дана. Осећао сам да током пандемије није добро да пијем. И једноставно сам престао. Лако. И немам жељу да се томе вратим. Пијем само воду.

Како ви заправо бирате улоге?

Када бирам улоге постоји одређена количина посла који морам да преузмем да бих платио кирију и финансирао друге ствари. Такви филмови су у једној категорији и они су ти који ми омогућавају да се забављам различитим и чудним темама у самом послу. Током година каријере играње ме је и даље фасцинирало, а у добрим и занимљивим пројектима никад не знам шта да очекујем – нема правила. Веома се трудим да се не придржавам правила.

Своју глумачку игру називате послом, а не креацијом или уметношћу?

Мислим да је то посао. Невероватан и фасцинантан рад од којег живим. У години када смо сви били затворени, отпутовао сам на Нови Зеланд, онда сам се нашао у Марвеловом лудилу. Онда сам снимио и хорор филм Ендруа Семенса у којем играм са Ребеком Хол. Моја година је била луда. Ишао сам из посла у посао. Увек сам мислио да је ова игра невероватан посао, јер не морате да носите одело. Морате да устанете и обавите посао, извршење је одавно ревидирано, али је и даље супериорно у односу на друге послове. Не бих ја ништа мењао у каријери.

У мају сте напунили шездесет година, како сте прославили рођендан?

Попио сам кафу. Старост ме никада није бринула.