Нема човека који се не плаши смрти

Четири књиге повод су за разговор са академиком, писцем и песником Љубомиром Симовићем: ново издање избора његове поезије „Среда у суботу”, које је за чачански „Градац” приредио и изабрао Бранко Кукић. Затим, „Одбрана Београда, новембар 2016 ‒ јануар 2020” ‒ збирка Симовићевих белешки, записа, беседа, анализа, интервјуа, есеја, у издању „Вукотић медије” из Београда, као и збирка „Трагање за Кондером”, у издању Народне библиотеке Ужица. Недавно је у издању „Вукотић медије” штампано и ново издање Симовићевог капиталног дела „Ужице са вранама”. Сваки стих или текст академика Симовића позива нас да будемо честитији, изврснији и храбрији људи, што може да буде не само новогодишње већ и животно завештање...

Наслов ваше збирке изабраних песама „Среда у суботу” говори о нечему неприродном, о злим временима. Шта преостаје човеку који живи у ишчашеном друштву и природи, и који се због тога буни?

Тај избор из мог песништва направио је Бранко Кукић, а наслов је нашао у једној мојој песми из књиге „Видик на две воде”, у стиховима: „Ниједно време,/а поготову време/кад осване/ среда у суботу,/ а поготову време/ кад остане више Секулине крви/по Милуновим рукама/ но у Секули, /није време да се пева”... и тако даље. Шта преостаје човеку у таквим временима? Остаје му да покуша да успостави поремећени ред, да помири Милуна и Секулу, не би ли се све у свету вратило на своје место: среда у среду, а субота у суботу.

Српско село, људи који вековима живе од свог тешког рада, који имају хришћанску, али и ону стару, паганску веру, живи у вашој поезији. Има ли му пак опстанка и у стварности, у либералном капитализму и технолошкој револуцији?

Док се нисам настанио на Јеловој гори, где сам 1974. године саградио кућу за одмор, ја сам село познавао само по оном што сам видео на ужичкој пијаци. Тек кад сам дошао на Јелову гору, видео сам колико је село запостављено, колико је препуштено само себи. На моју срећу, на Јеловој гори још су били живи старији људи, који се сећају рата, и који су ми о рату причали оно што се нигде није могло прочитати. Међу њима се чувао наш најизворнији и најживописнији језик. Данас је Јелова гора, као и многа наша села, потпуно опустела. Али се међу онима који су на њој остали, тај језик и данас чува. Ових дана је тамо погинуо један млад човек, са трактором је слетео са сеоског пута и ударио у дрво. Телефоном о томе разговарам с једном тамошњом комшиницом. Она ми каже како су на месту на коме је Јоцо погинуо запалили свећу, и наставља: „Пада киша, а свећа се не гаси. Наиђе магла, а свећа се не гаси. Удари ветар, а свећа се не гаси”.

Београд је чест топоним ваше поезије, драма, есеја и интервјуа. Како читате „небеске знаке” изнад овог града, његов бунт, његове кошаве?

Београд ми је заменио, и богато наградио, све оно што сам у детињству и младости имао у Ужицу. Живео сам у Студенстком граду, на Врачару, на Душановцу, па опет на Врачару, па на Бановом брду, а онда сам се настанио на Дорћолу. Кад сам се доселио на Дорћол, имао сам утисак да сам дошао у старо Ужице. А памтим и да је прва драма коју сам, као основац прочитао, била она коју је написао глумац Чича Илија Станојевић: „Дорћолска посла”. О Београду сам писао у поеми „Субота”, у драми „Чудо у Шаргану”, и у песничкој трилогији „Планета Дунав”. Београд је сцена на којој се догађа и оно што пишем у својој новој књизи интервјуа, есеја, чланака и коментара, а којој сам дао наслов „Одбрана Београда”. Одбрана Београда од чега? Видели сте шта се догодило у Савамали, видели сте у шта су претворени Славија, Цветни трг, Трг републике. Шта је све жртвовано Београду на води, од Главне железничке станице, па до... Шта се може очекивати од људи који град од два милиона становника оставе без Главне железничке станице? И који због онога што граде на Макишу прете да га оставе и без воде? Који су на Дорћолу подигли оне мамутске зградурине иза чијих зазидана ишчезава Београдска тврђава? Као што су нас „усрећили” оним кичерским спомеником Стефану Немањи, они који обећавају оно што су, по њиховом знању и укусу, највише вредности: јарболе и водоскоке. А помоћник градоначелника нас је ових дана обавестио да не одустају од постављања гондоле на Калемегдану! Они темељно, по принципу етничког чишћења, мењају имена београдских улица. Београд је отворен, светски град, а они га затварају, зазиђују, и претварају га у град по својој мери. У паланку.

Навршено је 60 година откако је Андрић добио Нобелову награду. Писали сте о његовом схватању ропског менталитета, о потреби за ћутањем...

Моја тема није било Андрићево ћутање него његово писање. Током неколико година, ја сам на Дан Српске академије наука и уметности припремао рубрику под насловом „Завештања”, у којој сам доносио текстове академика, писане пре много деценија и година, али који ни до данас нису изгубили ништа од актуелности. Тако сам направио и једно „Завештање” у коме сам донео неке текстове из Андрићеве књиге „Знакови поред пута”, у којој он говори о човеку који је чврсто засео на власт, који се толико осилио и раскомотио да се у њему развија „несразмерна представа о својој важности и величини”. Ако бих вам сад прочитао неке делове из те књиге, мислили бисте да их је Андрић написао јутрос, после оног што је гледао на синоћној телевизији.

У вашој песми „Исповест о змији” поетски субјект убија змију, а истовремено види свој лик у њеним престрављеним очима. Како се човек огледа у страху, да ли страх некада може да буде и користан?

Свако искуство, па и страх, може човеку да буде од користи. Зависи од тога чега се човек плаши и како се брани од онога чега се плаши. Његош каже: „Страх животу каља образ често.” Често, али не и увек. Некад га зауставља да, у страху од казне, или у страху од срамоте, не учини неко зло. Па, сачувавши се од казне, сачува и образ. Најопаснији су, не само по друштво него и по себе, они који се ничега не плаше. Они који, окружени одобравањем и похвалама својих евет-ефендија, дају себи право да суде и одлучују о свему, без обзира на то да ли то право имају или немају.

Као аутор дела „Читање слика”, у којој пишете о нашим сликарима, како бисте осмислили слику која би се звала „Србија данас”?

Нема човека који се не плаши смрти, али мене у последње време све више прогони нешто чега се плашим више од смрти. Плашим се да ћу умрети са оваквом Србијом у очима.