Песници не умиру

Академик Љубомир Симовић, један од највећих модерних српских песника и драмских писаца, преминуо је у Београду. Јавила је издавачка кућа „Архипелаг”, која ће ускоро објавити његову песничку књигу „Риба са два репа”, као још један знак Симовићевог песничког трајања, како је речено, и као још један пример тога да се песници рађају, да песници не умиру. И многи други српски издавачи, писци, уметници и културне институције с којима је Симовић сарађивао са жалошћу се носе с овом вешћу.

Српска књижевност остаје без изузетног ствараоца, који је сваку реч мерио златом и чије је свако иступање у јавности пратила морална одговорност према речима, позивајући нас да будемо бољи и честитији људи. И сада, уочи Васкрса, Љубомир Симовић као да је у потрази за својим стварним и митским планинским врхом Кондером, српском верзијом тибетанске планине с које се могу видети „сва четири света” и на којој бораве богови, уз људе који напасају стада. У једном од последњих интервјуа за „Политику” академик Симовић је рекао: „Нема човека који се не плаши смрти, али мене у последње време све више прогони нешто чега се плашим више од смрти. Плашим се да ћу умрети са оваквом Србијом у очима”, додајући цитат из поетског избора „Среда у суботу” (у издању „Градца”):

„Ниједно време,/ а поготову време/ кад осване/ среда у суботу,/ а поготову време/ кад остане више Секулине крви/ по Милуновим рукама/ но у Секули,/ није време да се пева”, а запитао се затим: „Шта преостаје човеку у таквим временима? Остаје му да покуша да успостави поремећени ред, да помири Милуна и Секулу, не би ли се све у свету вратило на своје место: среда у среду, а субота у суботу.”

Љубомир Симовић рођен је 2. децембра 1935. године у Ужицу, у родном граду завршио је основну и средњу школу, а дипломирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик. За време студија радио је као уредник и одговорни уредник студентског књижевног часописа „Видици”. Радни век је провео као уредник у културној редакцији Радио Београда.

Објавио је песничке књиге: „Словенске елегије” (1958), „Весели гробови” (1961), „Последња земља” (1964), „Шлемови” (1967), „Уочи трећих петлова” (1972), „Субота” (1976), „Видик на две воде” (1980), „Ум за морем” (1982), „Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској” (1983), „Источнице” (1983), „Горњи град” (1990), „Игла и конац” (1992), „Љуска од јајета” (1998), „Тачка” (2004) и „Планета Дунав” (2009). Симовић је написао четири драме: „Хасанагиница”, „Чудо у Шаргану”, „Путујуће позориште Шопаловић” и „Бој на Косову”. Његове драме извођене су на многим нашим сценама, као и у иностранству. Поред поезије и драма, посвећено је писао и есеје о српским песницима и драмским писцима. Из тога је настала књига „Дупло дно”, која је доживела више издања.

Есеје о ликовним уметницима Симовић је објавио у књизи „Читање слика” (2023). Написао је и дневник снова „Сневник” (1998) и роман „Ужице са вранама” (1995). Почев од књиге аутопоетичких и ангажованих есеја „Ковачница на Чаковини” (1990), Симовић је написао читаву серија књига у којима је расправљао о актуелним књижевним, културним, друштвеним и политичким питањима: „Галоп на пужевима” (1994), „Нови галоп на пужевима” (1999), „Гуске у магли” (2005), „Обећана земља” (2007), „Титаник у акваријуму” (2013), „Жабе у реду пред поткивачницом” (2016), „Одбрана Београда” (2020) и „Неслана со” (2023). Одабрана дела Љубомира Симовића у 12 књига објављена су 2008. године. Добитник је најважнијих књижевних награда за поезију, драму и есејистику. Симовић је од 27. октобра 1994. године изабран за редовног члана Српске академије наука и уметности, а приступну беседу „Стерија међу маскама” одржао је на свечаном скупу САНУ 30. маја 1995. године.

Године 2011. Симовић је проглашен за почасног грађанина Ужица, а две године касније стекао је звање почасног доктора наука Универзитета у Крагујевцу.

О родном Ужицу кроз векове писао је у „хроници која је повремено роман, или роману који је повремено хроника” „Ужице са вранама” (новије издање је „Вукотић медије”), а и у тематско-мотивској равни његове поезије ужички крај имао је повлашћено место. У једном аутопоетичком исказу нагласио је да је завичај његов најприкладнији материјал, који најбоље разуме. „У том односу писац-завичај мене, опет, занима нешто друго: не само то колико је писац од завичаја добио и колико га је користио као литерарни материјал, него колико га је својим писањем доградио и променио”, цитат је који наводи критичар Зоран Јеремић у издању „Трагања за Кондером” (Народне библиотеке Ужице). У разговору за „Политику”, пак, академик Симовић је поводом наслеђа, језика и усамљености, напуштености овога краја, болно приметио:

„Док се нисам настанио на Јеловој гори, где сам 1974. године саградио кућу за одмор, ја сам село познавао само по оном што сам видео на ужичкој пијаци. Тек кад сам дошао на Јелову гору видео сам колико је село запостављено, колико је препуштено само себи. На моју срећу, на Јеловој гори још су били живи старији људи, који се сећају рата, и који су ми о рату причали оно што се нигде није могло прочитати. Међу њима се чувао наш најизворнији и најживописнији језик. Данас је Јелова гора, као и многа наша села, потпуно опустела. Али се међу онима који су на њој остали, тај језик и данас чува. Ових дана је тамо погинуо један млад човек, са трактором је слетео са сеоског пута и ударио у дрво. Телефоном о томе разговарам с једном тамошњом комшиницом. Она ми каже како су на месту на коме је Јоцо погинуо запалили свећу, и наставља: `Пада киша, а свећа се не гаси. Наиђе магла, а свећа се не гаси. Удари ветар, а свећа се не гаси`.”

Али, важна је била и његова везаност за Београд:

„Београд ми је заменио, и богато наградио, све оно што сам у детињству и младости имао у Ужицу. Живео сам у Студентском граду, на Врачару, на Душановцу, па опет на Врачару, па на Бановом брду, а онда сам се настанио на Дорћолу. Кад сам се доселио на Дорћол, имао сам утисак да сам дошао у старо Ужице. А памтим и да је прва драма коју сам, као основац прочитао, била она коју је написао глумац Чича Илија Станојевић: ’Дорћолска посла’. О Београду сам писао у поеми ’Субота’, у драми ’Чудо у Шаргану’, и у песничкој трилогији ’Планета Дунав’. Београд је сцена на којој се догађа и оно што пишем у својој новој књизи интервјуа, есеја, чланака и коментара, а којој сам дао наслов ’Одбрана Београда’. Одбрана Београда од чега? Видели сте шта се догодило у Савамали, видели сте у шта су претворени Славија, Цветни трг, Трг републике. Шта је све жртвовано Београду на води, од Главне железничке станице, па до... Шта се може очекивати од људи који град од два милиона становника оставе без Главне железничке станице? И који због онога што граде на Макишу прете да га оставе и без воде? Који су на Дорћолу подигли оне мамутске зградурине иза којих зазидана ишчезава Београдска тврђава? Као што су нас ’усрећили’ оним кичерским спомеником Стефану Немањи, они који обећавају оно што су, по њиховом знању и укусу, највише вредности: јарболе и водоскоке. Они темељно, по принципу етничког чишћења, мењају имена београдских улица. Београд је отворен, светски град, а они га затварају, зазиђују, и претварају га у град по својој мери. У паланку”, рекао је недавно за „Политику” академик Љубомир Симовић.

Писао је о страху дубоко укорењеном у нашем човеку, у оном који бежи од рата и сужањства, али који је и поред тога страха знао и смео да се супротстави подједнако и Турчину и Немцу и у томе био стваралац нових вредности, онај који чува ватру и веру у живот:

„Већ крваву варицу варимо,/ већ прискаче крвник, да нас коље,/ већ гинемо, и већ крваримо! А тек ћемо на Лијевче поље!”

Међутим, причао је и о оном одсуству страха, најопаснијем, не само по друштво, него и по човека самог, онога који даје себи за право да суди и одлучује о свему, без обзира на то да ли то право има или нема.

Изнад описаног Симовићевог поетског света, јесени и зима, плодова земље, човекових страдања и надања, налази се молитва, изречена речима малог човека, који је због све своје муке већ познао Христа: „Братска љубав, ил’ Божји благослов,/ или смртни страх, ил смртни грех,/ шта ово данас пред нама претвара/ плодове земаљске у небеску храну?/ Хлеб наш насушни дај нам данас!”

Међу најлепшим стиховима Љубомира Симовића налазе и они посвећени Богородици Тројеручици Хиландарској: „Тројеручице, док нас лове и мере/ метром, литром, кантаром, тегом и врећом,/ Ти, двеју руку склопљених пред кантарџијом,/ измери нас, и помилуј нас трећом!”

Јединац у српској култури  

Академик Миро Вуксановић написао је о академику Љубомиру Симовићу: Нема другог писца у савременој српској књижевности осим Љубомира Симовића који је подједнако и напоредо срећном руком дотакао високе уметничке коте, и као песник који просејава свако слово у свом стиху, и као драмски писац који је редован на сценама европских, јапанских и других позоришта, и као есејист који је знањем „читао” ликовну и књижевну уметност, и као хроничар својих „Ужица под вранама” и Србије са њеним заблудама, и као увек опозициони критичар сваке неумерености у друштву, и као оштрореки беседник који је неговао културу говора, и као следбеник Стерије и Лазе Костића, и као академик који је утицао на то шта ће САНУ урадити и рећи, и као човек који се најрадије кретао између наслова својих књига од „Баладе о обичном човеку” до „Видика на две воде”, све до стихова „Дај ми, Боже, пут ко свилен кончић” и „ваља мени кроз иглене уши”, до дана када је отишао онамо да још боље видимо да ће остати овамо истинита реченица: Љубомир Симовић је јединац у српској култури.