Pesnici ne umiru

Akademik Ljubomir Simović, jedan od najvećih modernih srpskih pesnika i dramskih pisaca, preminuo je u Beogradu. Javila je izdavačka kuća „Arhipelag”, koja će uskoro objaviti njegovu pesničku knjigu „Riba sa dva repa”, kao još jedan znak Simovićevog pesničkog trajanja, kako je rečeno, i kao još jedan primer toga da se pesnici rađaju, da pesnici ne umiru. I mnogi drugi srpski izdavači, pisci, umetnici i kulturne institucije s kojima je Simović sarađivao sa žalošću se nose s ovom vešću.

Srpska književnost ostaje bez izuzetnog stvaraoca, koji je svaku reč merio zlatom i čije je svako istupanje u javnosti pratila moralna odgovornost prema rečima, pozivajući nas da budemo bolji i čestitiji ljudi. I sada, uoči Vaskrsa, Ljubomir Simović kao da je u potrazi za svojim stvarnim i mitskim planinskim vrhom Konderom, srpskom verzijom tibetanske planine s koje se mogu videti „sva četiri sveta” i na kojoj borave bogovi, uz ljude koji napasaju stada. U jednom od poslednjih intervjua za „Politiku” akademik Simović je rekao: „Nema čoveka koji se ne plaši smrti, ali mene u poslednje vreme sve više progoni nešto čega se plašim više od smrti. Plašim se da ću umreti sa ovakvom Srbijom u očima”, dodajući citat iz poetskog izbora „Sreda u subotu” (u izdanju „Gradca”):

„Nijedno vreme,/ a pogotovu vreme/ kad osvane/ sreda u subotu,/ a pogotovu vreme/ kad ostane više Sekuline krvi/ po Milunovim rukama/ no u Sekuli,/ nije vreme da se peva”, a zapitao se zatim: „Šta preostaje čoveku u takvim vremenima? Ostaje mu da pokuša da uspostavi poremećeni red, da pomiri Miluna i Sekulu, ne bi li se sve u svetu vratilo na svoje mesto: sreda u sredu, a subota u subotu.”

Ljubomir Simović rođen je 2. decembra 1935. godine u Užicu, u rodnom gradu završio je osnovnu i srednju školu, a diplomirao je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Za vreme studija radio je kao urednik i odgovorni urednik studentskog književnog časopisa „Vidici”. Radni vek je proveo kao urednik u kulturnoj redakciji Radio Beograda.

Objavio je pesničke knjige: „Slovenske elegije” (1958), „Veseli grobovi” (1961), „Poslednja zemlja” (1964), „Šlemovi” (1967), „Uoči trećih petlova” (1972), „Subota” (1976), „Vidik na dve vode” (1980), „Um za morem” (1982), „Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj” (1983), „Istočnice” (1983), „Gornji grad” (1990), „Igla i konac” (1992), „Ljuska od jajeta” (1998), „Tačka” (2004) i „Planeta Dunav” (2009). Simović je napisao četiri drame: „Hasanaginica”, „Čudo u Šarganu”, „Putujuće pozorište Šopalović” i „Boj na Kosovu”. Njegove drame izvođene su na mnogim našim scenama, kao i u inostranstvu. Pored poezije i drama, posvećeno je pisao i eseje o srpskim pesnicima i dramskim piscima. Iz toga je nastala knjiga „Duplo dno”, koja je doživela više izdanja.

Eseje o likovnim umetnicima Simović je objavio u knjizi „Čitanje slika” (2023). Napisao je i dnevnik snova „Snevnik” (1998) i roman „Užice sa vranama” (1995). Počev od knjige autopoetičkih i angažovanih eseja „Kovačnica na Čakovini” (1990), Simović je napisao čitavu serija knjiga u kojima je raspravljao o aktuelnim književnim, kulturnim, društvenim i političkim pitanjima: „Galop na puževima” (1994), „Novi galop na puževima” (1999), „Guske u magli” (2005), „Obećana zemlja” (2007), „Titanik u akvarijumu” (2013), „Žabe u redu pred potkivačnicom” (2016), „Odbrana Beograda” (2020) i „Neslana so” (2023). Odabrana dela Ljubomira Simovića u 12 knjiga objavljena su 2008. godine. Dobitnik je najvažnijih književnih nagrada za poeziju, dramu i esejistiku. Simović je od 27. oktobra 1994. godine izabran za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a pristupnu besedu „Sterija među maskama” održao je na svečanom skupu SANU 30. maja 1995. godine.

Godine 2011. Simović je proglašen za počasnog građanina Užica, a dve godine kasnije stekao je zvanje počasnog doktora nauka Univerziteta u Kragujevcu.

O rodnom Užicu kroz vekove pisao je u „hronici koja je povremeno roman, ili romanu koji je povremeno hronika” „Užice sa vranama” (novije izdanje je „Vukotić medije”), a i u tematsko-motivskoj ravni njegove poezije užički kraj imao je povlašćeno mesto. U jednom autopoetičkom iskazu naglasio je da je zavičaj njegov najprikladniji materijal, koji najbolje razume. „U tom odnosu pisac-zavičaj mene, opet, zanima nešto drugo: ne samo to koliko je pisac od zavičaja dobio i koliko ga je koristio kao literarni materijal, nego koliko ga je svojim pisanjem dogradio i promenio”, citat je koji navodi kritičar Zoran Jeremić u izdanju „Traganja za Konderom” (Narodne biblioteke Užice). U razgovoru za „Politiku”, pak, akademik Simović je povodom nasleđa, jezika i usamljenosti, napuštenosti ovoga kraja, bolno primetio:

„Dok se nisam nastanio na Jelovoj gori, gde sam 1974. godine sagradio kuću za odmor, ja sam selo poznavao samo po onom što sam video na užičkoj pijaci. Tek kad sam došao na Jelovu goru video sam koliko je selo zapostavljeno, koliko je prepušteno samo sebi. Na moju sreću, na Jelovoj gori još su bili živi stariji ljudi, koji se sećaju rata, i koji su mi o ratu pričali ono što se nigde nije moglo pročitati. Među njima se čuvao naš najizvorniji i najživopisniji jezik. Danas je Jelova gora, kao i mnoga naša sela, potpuno opustela. Ali se među onima koji su na njoj ostali, taj jezik i danas čuva. Ovih dana je tamo poginuo jedan mlad čovek, sa traktorom je sleteo sa seoskog puta i udario u drvo. Telefonom o tome razgovaram s jednom tamošnjom komšinicom. Ona mi kaže kako su na mestu na kome je Joco poginuo zapalili sveću, i nastavlja: `Pada kiša, a sveća se ne gasi. Naiđe magla, a sveća se ne gasi. Udari vetar, a sveća se ne gasi`.”

Ali, važna je bila i njegova vezanost za Beograd:

„Beograd mi je zamenio, i bogato nagradio, sve ono što sam u detinjstvu i mladosti imao u Užicu. Živeo sam u Studentskom gradu, na Vračaru, na Dušanovcu, pa opet na Vračaru, pa na Banovom brdu, a onda sam se nastanio na Dorćolu. Kad sam se doselio na Dorćol, imao sam utisak da sam došao u staro Užice. A pamtim i da je prva drama koju sam, kao osnovac pročitao, bila ona koju je napisao glumac Čiča Ilija Stanojević: ’Dorćolska posla’. O Beogradu sam pisao u poemi ’Subota’, u drami ’Čudo u Šarganu’, i u pesničkoj trilogiji ’Planeta Dunav’. Beograd je scena na kojoj se događa i ono što pišem u svojoj novoj knjizi intervjua, eseja, članaka i komentara, a kojoj sam dao naslov ’Odbrana Beograda’. Odbrana Beograda od čega? Videli ste šta se dogodilo u Savamali, videli ste u šta su pretvoreni Slavija, Cvetni trg, Trg republike. Šta je sve žrtvovano Beogradu na vodi, od Glavne železničke stanice, pa do... Šta se može očekivati od ljudi koji grad od dva miliona stanovnika ostave bez Glavne železničke stanice? I koji zbog onoga što grade na Makišu prete da ga ostave i bez vode? Koji su na Dorćolu podigli one mamutske zgradurine iza kojih zazidana iščezava Beogradska tvrđava? Kao što su nas ’usrećili’ onim kičerskim spomenikom Stefanu Nemanji, oni koji obećavaju ono što su, po njihovom znanju i ukusu, najviše vrednosti: jarbole i vodoskoke. Oni temeljno, po principu etničkog čišćenja, menjaju imena beogradskih ulica. Beograd je otvoren, svetski grad, a oni ga zatvaraju, zaziđuju, i pretvaraju ga u grad po svojoj meri. U palanku”, rekao je nedavno za „Politiku” akademik Ljubomir Simović.

Pisao je o strahu duboko ukorenjenom u našem čoveku, u onom koji beži od rata i sužanjstva, ali koji je i pored toga straha znao i smeo da se suprotstavi podjednako i Turčinu i Nemcu i u tome bio stvaralac novih vrednosti, onaj koji čuva vatru i veru u život:

„Već krvavu varicu varimo,/ već priskače krvnik, da nas kolje,/ već ginemo, i već krvarimo! A tek ćemo na Lijevče polje!”

Međutim, pričao je i o onom odsustvu straha, najopasnijem, ne samo po društvo, nego i po čoveka samog, onoga koji daje sebi za pravo da sudi i odlučuje o svemu, bez obzira na to da li to pravo ima ili nema.

Iznad opisanog Simovićevog poetskog sveta, jeseni i zima, plodova zemlje, čovekovih stradanja i nadanja, nalazi se molitva, izrečena rečima malog čoveka, koji je zbog sve svoje muke već poznao Hrista: „Bratska ljubav, il’ Božji blagoslov,/ ili smrtni strah, il smrtni greh,/ šta ovo danas pred nama pretvara/ plodove zemaljske u nebesku hranu?/ Hleb naš nasušni daj nam danas!”

Među najlepšim stihovima Ljubomira Simovića nalaze i oni posvećeni Bogorodici Trojeručici Hilandarskoj: „Trojeručice, dok nas love i mere/ metrom, litrom, kantarom, tegom i vrećom,/ Ti, dveju ruku sklopljenih pred kantardžijom,/ izmeri nas, i pomiluj nas trećom!”

Jedinac u srpskoj kulturi  

Akademik Miro Vuksanović napisao je o akademiku Ljubomiru Simoviću: Nema drugog pisca u savremenoj srpskoj književnosti osim Ljubomira Simovića koji je podjednako i naporedo srećnom rukom dotakao visoke umetničke kote, i kao pesnik koji prosejava svako slovo u svom stihu, i kao dramski pisac koji je redovan na scenama evropskih, japanskih i drugih pozorišta, i kao esejist koji je znanjem „čitao” likovnu i književnu umetnost, i kao hroničar svojih „Užica pod vranama” i Srbije sa njenim zabludama, i kao uvek opozicioni kritičar svake neumerenosti u društvu, i kao oštroreki besednik koji je negovao kulturu govora, i kao sledbenik Sterije i Laze Kostića, i kao akademik koji je uticao na to šta će SANU uraditi i reći, i kao čovek koji se najradije kretao između naslova svojih knjiga od „Balade o običnom čoveku” do „Vidika na dve vode”, sve do stihova „Daj mi, Bože, put ko svilen končić” i „valja meni kroz iglene uši”, do dana kada je otišao onamo da još bolje vidimo da će ostati ovamo istinita rečenica: Ljubomir Simović je jedinac u srpskoj kulturi.