Дискурс чудака

Дискурс чудака је говор прогнаних од стране институција. Он не може да циркулише каo што остали дискурси могу – званични медији га не желе, осим ако није за Just for laughs, а господа га се згражава. Чак и демократија га је напустила. Реч чудака је обично неистинита и стога без значаја: не може важити као доказ на суду и, како Мишел Фуко пише, неспособна је чак да на литургији претвори хлеб у тело Христово. А има када може бити и опасна. Можда чак заразна. У ова тмурна времена, главни носиоци овог чудачког дискурса су они невакцинисани каури што као зомбији тумарају градом и дишу, често без маски. Ради се ни мање ни више него о социјалном тумору друштва које стреми победи. Које се бори. Одговорно и предано, у борби која уједињује све народе света против највећег непријатеља човечанства, против смрти. Личи помало на Господара прстенова. А можда и на Игру лигњи.

Но, да се вратимо нашим чудацима. Они се све чешће морају крити, јер им је јасно да су дошла тешка времена, у којима нема пуно разумевања за њихову лудост. Зато подражавају понашање „нормалаца” кад год осете опасност, док им се грлене чакре све више руше од несклада мисли и речи. Због ове мимикрије, тешко је рећи колико их има. Не заваравајте се – никад не знате ко је иза маске.

Јер на почетку би слика. На њој су биле распорене змије и слепи мишеви са пијаце неке далеке и егзотичне, али и по свему судећи јако штрокаве и примитивне земље. Разуман човек кад види верује. Уосталом, одакле би тако зла пошаст дошла ако не од змија и слепих мишева? Убрзо, кашичица страха и прстохват кривице смешаше се у запршку и свима би јасно – Морамо бити одговорни. Црвић сумње је сада ту и више нам нема назад. Свима је јасно осим чудаку. Само он може бити толико сигуран да својим дахом неће наудити старој мајци. Или трудној сестри. Болешљивом пријатељу. Зар бисте могли са таквом кривицом да живите? Разумни људи – не.

Само чудаку кроз главу пролази тако перверзна мисао, да све ово баш и нема толико везе са епидемијом. Само чудак се пита – где су отишли сви они вируси и грипови, који су нас сваки час морили откад знамо за себе, и од када је тест замена за обдукцију? Само чудак се пита – пролази ли кроз маску страх, тај тихи убица, и није ли чудна та кривица?

И док ми правоверни ритуално бројимо заражене, као што се броје овчице пред спавање, неки лудак опет брбља себи у браду: „Докле ће да траје овај циркус...”

Антрополог

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa