Diskurs čudaka

Diskurs čudaka je govor prognanih od strane institucija. On ne može da cirkuliše kao što ostali diskursi mogu – zvanični mediji ga ne žele, osim ako nije za Just for laughs, a gospoda ga se zgražava. Čak i demokratija ga je napustila. Reč čudaka je obično neistinita i stoga bez značaja: ne može važiti kao dokaz na sudu i, kako Mišel Fuko piše, nesposobna je čak da na liturgiji pretvori hleb u telo Hristovo. A ima kada može biti i opasna. Možda čak zarazna. U ova tmurna vremena, glavni nosioci ovog čudačkog diskursa su oni nevakcinisani kauri što kao zombiji tumaraju gradom i dišu, često bez maski. Radi se ni manje ni više nego o socijalnom tumoru društva koje stremi pobedi. Koje se bori. Odgovorno i predano, u borbi koja ujedinjuje sve narode sveta protiv najvećeg neprijatelja čovečanstva, protiv smrti. Liči pomalo na Gospodara prstenova. A možda i na Igru lignji.

No, da se vratimo našim čudacima. Oni se sve češće moraju kriti, jer im je jasno da su došla teška vremena, u kojima nema puno razumevanja za njihovu ludost. Zato podražavaju ponašanje „normalaca” kad god osete opasnost, dok im se grlene čakre sve više ruše od nesklada misli i reči. Zbog ove mimikrije, teško je reći koliko ih ima. Ne zavaravajte se – nikad ne znate ko je iza maske.

Jer na početku bi slika. Na njoj su bile rasporene zmije i slepi miševi sa pijace neke daleke i egzotične, ali i po svemu sudeći jako štrokave i primitivne zemlje. Razuman čovek kad vidi veruje. Uostalom, odakle bi tako zla pošast došla ako ne od zmija i slepih miševa? Ubrzo, kašičica straha i prstohvat krivice smešaše se u zapršku i svima bi jasno – Moramo biti odgovorni. Crvić sumnje je sada tu i više nam nema nazad. Svima je jasno osim čudaku. Samo on može biti toliko siguran da svojim dahom neće nauditi staroj majci. Ili trudnoj sestri. Bolešljivom prijatelju. Zar biste mogli sa takvom krivicom da živite? Razumni ljudi – ne.

Samo čudaku kroz glavu prolazi tako perverzna misao, da sve ovo baš i nema toliko veze sa epidemijom. Samo čudak se pita – gde su otišli svi oni virusi i gripovi, koji su nas svaki čas morili otkad znamo za sebe, i od kada je test zamena za obdukciju? Samo čudak se pita – prolazi li kroz masku strah, taj tihi ubica, i nije li čudna ta krivica?

I dok mi pravoverni ritualno brojimo zaražene, kao što se broje ovčice pred spavanje, neki ludak opet brblja sebi u bradu: „Dokle će da traje ovaj cirkus...”

Antropolog

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista