Књига о руским позоришним емигрантима

Бежећи од бољшевика, хиљаде Руса је нове домове проналазило у Европи а међу њима је било и много младих уметника, талентованих редитеља и глумица у успону. Наталија Михајловна Вагапова, слависта и театролог, своју нову књигу "Руска позоришна емиграција" управо је посветила њима, позоришним ствараоцима, који су емигрирали и као људи и професионалци се остварили у централној Европи и на Балкану. Књигу, која је за сада објављена једино на руском језику, недавно је представила у Београду у коме борави и као гост Битефа. О овом београдском позоришном фестивалу Вагапова је објавила књигу "Битеф: живот, позориште, фестивал", док у новом делу "Руска позоришна емиграција" представља рад руских уметника који су признања стицали на позоришним даскама у различитим градовима Европе, између осталог и у Београду и Новом Саду.

"Руска позоришна емиграција" још један је од наслова из едиције посвећене руској емиграцији издавачке куће "Алетеје" из Санкт Петербурга.

– У СССР-у се уопште нису спомињали уметници који су 1917. године морали да напусте своју земљу и усавршавају се на другим местима. Руска публика и театролози остајали су без информација о томе шта раде избегли глумци и редитељи и колико су цењени у новој средини. Ако се нешто о њима и знало, то је било везано само за период у коме су стварали у предреволуционарној Русији. А у Европи се не зна ништа о њиховом раду пре доласка у европска позоришта, тако да је моја књига покушај да осветлим целокупне каријере ових драмских уметника, објашњава Наталија Вагапова.

Као најинтересантније издваја есеје које је посветила глумцу и редитељу Јурију Ракитину, редитељу Николају Масалитинову, као и оне одељке у којима спомиње глумицу Марију Германову, сценографа, костимографа и редитеља Владимира Жедринског и друге. Вагапова открива како су се руски уметници образовали у Русији и како су, силом прилика, свој доживљај позоришта преносили у друга говорна подручја.

– Ракитин је у домовини био глумац који је стасавао уз Станиславског, а дошавши 1921. у Београд постао је изврстан редитељ и позоришни педагог. Он је модернизовао српско позориште, и за разлику од многих уметника који су радили у Паризу и Прагу, није се држао искључиво руских драма. Ипак, у Краљевско народно позориште у Београду је увео руску драму и, према мојим сазнањима, био први човек који је дела Михајла Булгакова поставио изван Русије. После доласка комуниста на власт у Југославији, Ракитин је као руски емигрант скрајнут из позоришног живота, али се убрзо обрео у Српском народном позоришту у Новом Саду. Практично, његова последња представа била је "Вишњик", настала у сарадњи са глумцима Славком Симићем, Љубицом Раваси, Ренатом Улмански, Мирјаном Коџић... У Новом Саду је и умро 1952. године, додаје Вагапова.

Наша саговорница је о Ракитину највише података пронашла у Позоришном музеју Србије и Позоришном музеју Војводине. У овдашњим архивима, из позоришних критика и разговора са руским емигрантима на Балкану, Наталија Вагапова је сазнала и мноштво непознатих детаља и из биографије руског уметника Владимира Жедринског, који је у Београду стасао као сценограф и костимограф, да би касније у Паризу открио и таленат за режију. Помиње затим и Марију Наблоцку коју је словеначка публика једноставно обожавала и стога јој опраштала мек руски нагласак.

Вагапова истиче да су Руси у Југославији постали позната уметничка имена јер су умели да раде са овдашњим колегама, и зато што су знали да створе представу за домаћу публику. Насупрот томе, чувена руска глумица Марија Германова је безуспешно покушавала да у Паризу створи руску трупу која искључиво изводи руске драме за руску публику. Осим ње, гошћа Битефа описује и "Прашку групу" која је руски репертоар представљала широм Европе, а на позив краља Александра је дошла у Београд 1927. године.