Љубавни плес ветрушке

Широм Европе, Азије и северне Африке може се пронаћи једна од најмањих птица грабљивица – ветрушка. Одрасли примерци ове врсте сокола тешки су од 150 до 200 грама и дугачки тридесетак сантиметара, док им је распон крила око 80 сантиметара. Женке су нешто крупније од мужјака, а, поред тога, разликују се и по боји. Перје им може бити сивкасто или браонкасто и на леђима је тамније него на грудном делу. Глава и реп мужјака обично су прекривени перјем плавосивих нијанси, док код женки преовлађује кестењаста боја. Младе птице оба пола личе на женке, али им је перје светлије боје. Ветрушке испод очију имају црну тачку или пругу, која им омогућава да боље виде, умањујући одсјај сунца.

Ове птице живе у шупљинама дрвећа, на сеоским имањима, а пошто им је човек уништио многа природна станишта, чести су гости у градовима, где се могу наћи чак и у вишеспратницама. Ветрушке не свијају гнезда, већ се усељавају у напуштена гнезда других птица, која поправљају да би свом потомству обезбедиле дом.

Парови ових птица дуго остају заједно и најчешће се спарују за цео живот. Само ретки мужјаци лутају од једне до друге женке. Сезона парења почиње у пролеће, када се мужјаци у ваздуху шепуре пред женкама. Парови ветрушки непосредно пре парења могу да се виде како заједно лете високо, а затим нагло пониру ка гнезду. Од почетка удварања, па све док не снесе јаја мужјак женки на поклон стално доноси храну.

Женка снесе три до седам јаја, на којима лежи око месец дана. Кад се млади излегу, отац у првих неколико дана доноси храну до гнезда, али птиће храни само мајка. Затим родитељи деле обавезе, па на смену одлазе у лов.

Ветрушке најчешће лове тако што осматрају из ваздуха, са висине од 10 до 20 метара, а затим се устреме на плен и зграбе га оштрим канџама. Највећи део њиховог јеловника чине волухарице и мишеви, а понекад лове и ситније птице. Водоземце, рептиле, бубе и скакавце хватају ходајући и пажљиво осматрајући и ослушкујући како би их пронашли. Да би могли да уоче плен на тлу, ове грабљивце лове на подручјима која су обрасла травом и ниским растињем. Када улове више него што могу поједу, ветрушке скривају вишак хране, остављајући је за дане када не буду имале среће у лову.

Младунци први пут напуштају гнездо месец дана пошто се испиле, али и даље зависе од родитеља, који им доносе храну. Да би младе птице усавршиле технику летења и научиле да лове, потребно је много вежбања, које понекад траје и по осам недеља. Ветрушке полно сазревају кад наврше годину дана, али најчешће сачекају наредно пролеће како би се париле. Младе и неискусне птице често завршавају као плен крупнијих сокола и сова, а на њихов животни век утичу и загађење и уништавање природних станишта. Није ретко да, док лове, настрадају и тако што на њих налете аутомобили. Због опасности које их вребају, две трећине ветрушки у дивљини живе краће од две године, док најдуговечније птице могу доживети и петнаестак година.

Д. Д.