Сећање на патријарха Иринеја

Господин Иринеј, 45. патријарх Српске православне цркве, много се трудио да заврши Спомен-храм Светог Саве, апостола Христовог рода српског, у чијем окриљу и почива. Двадесетог новембра прошле године молитвено је обележена годишњица од уснућа патријарховог.

У селу Видову код Чачка 28. августа 1930. године, на Велику госпојину, у породици Здравка и Милијане Гавриловић рођен је мали Мирослав, будући поглавар СПЦ. По завршетку гимназије у Чачку, Богословије у Призрену и Богословског факултета у Београду, 24. октобра 1959. године Мирослав „умире”, а рађа се монах Иринеј, који постаје управник Монашке школе на Острогу. Монах Иринеј потом одлази у Атину, где је завршио постдипломске студије (1962/63). Од 1971. Иринеј је био професор и ректор Богословије у Призрену, а 1974. године Свети архијерејски сабор изабрао га је за епископа моравичког, викара патријарха Германа, који га је замонашио и хиротонисао за владику. Годину дана касније Иринеј је постављен за епископа у Нишу, граду Светог цара Константина, који је 313. године дао слободу хришћанству.

По смрти патријарха Павла 2009. године Изборни сабор Српске православне цркве за његовог наследника на светосавском трону изабрао је 22. јануара 2010. епископа нишког Иринеја. За патријарха српског Иринеј је устоличен дан касније, на Светој архијерејској литургији у Саборној цркви у Београду.

Ступио је на трон Српске цркве Христове, коју је Свети Сава основао 1219. године и која у светомученичком букету од око 20 аутокефалних и аутономних цркава Христових на земљи за које је један поета кликнуо: „Од Мисира (Египта) до Сибира,/од Јадрана до Јапана,/све је земља православних христијана.”

Још када је 1974. године постао епископ, Иринеј се сећао речи патријарха Германа да „архијерејски пут јесте пут крста Господњег… да сачува стадо Христово које вам је поверено и да га водите и од зла браните”. (Гласник СПЦ, 8. август 1974.)

Патријарх Иринеј је свестан те идеје Јеванђеља Божјег, коју су испуњавали сви његови претходници, почев од Светог Саве, постхумно спаљеног на Врачару, преко ревности црквених поглавара до постанка Патријаршије и царства, патријарха Јоаникија II, цара Душана Силног 1346. године, касније налета Османлија, бојева на Марици 1371. и Косову 1389. године – борба „за Крст часни и слободу златну” била је тада одбрана „јужне капије Европе”. Уследило је петовековно ропство у турским синџирима, мада ће утихла Пећка патријаршија бити обновљена 1557. године, на челу с патријархом Макаријем Соколовићем. У то време почиње и обнова богомоља, где је српски патријарх, у немању владара, био и духовни и национални вођа Срба – „етнарх”.

Због буна и устанака патријарси Арсеније III (Чарнојевић) и Арсеније IV (Јовановић) мораће да беже с народом 1690. и 1737. године из Турске у Аустрију, одакле се потом око 100.000 Срба 1753. године одселило у Русију да би сачували православље и ћирилицу.

Устанцима Карађорђа и Милоша Обреновића 1804. године и 1813. и султановим Хатишерифом из 1830. године Срби враћају државу коју су изгубили 1459. године и Пећку патријаршију, укинуту 1766. године. Србија тек на Берлинском конгресу 1878. године поново добија потпуну независност државе и цркве.

У Краљевини СХС, насталој 1. децембра 1918. године, васпостављена је 1920. године Пећка патријаршија на челу с патријархом Димитријем. Потоњи патријарх Варнава започео је рад на Спомен-храму Светог Саве на Врачару, а његов наследник патријарх Гаврило освештао је 1939. године темеље заветног храма српског народа. Зидање храма зауставио је Хитлер, да би тек патријарх Герман, наследник Викентија на трону СПЦ, 1985. године обновио градњу. После 2000. године градњу наставља патријарх Павле да би тек патријарх Иринеј завршио с уређењем Светосавског храма.

Треба се подсетити да је патријарх Иринеј био први поглавар СПЦ који је 2013. године у Уједињеним нацијама бранио оклеветане Србе и дигао глас против отимања светог Косова и Метохије, „српског Јерусалима”, уставши у одбрану наших светиња – ако треба и да „пострадамо”.

Протојереј-ставрофор др Александар Д. Средојевић,
Београд