Да се борба против вируса не претвори у борбу против човека

Година за нама,  по много чему је надмашила својим изазовима и искушењима 2020, каже митрополит аустралијско-новозеландски Силуан у разговору за „Политику” осврћући се на претходне месеце, који су били обележени борбом против вируса корона, али и на прилике на Петом континенту.

– Поред затварања двеју највећих метропола Аустралије, Сиднеја и Мелбурна, унутар којих се (барем што се тиче Сиднеја) одвијала и посебна сегрегација делова града где претежно живе породице радне емигрантске класе, вршена је кампања невиђеног уцењивања и присиле на вакцинацију такозваним ковид вакцинама. Чак је изнедрена кованица од стране власти која је слала јасну поруку грађанима: „Без убода нема посла!” У преводу, ако се не вакцинишете – нећете моћи да ставите хлеб на сто својој деци, да плаћате порезе и враћате кредите. Није потребна велика машта да човек закључи какве су алтернативе дате ономе који се не повинује мандату. Оно од чега смо стрепели све ово време (и даље стрепимо), јесте да се борба против вируса не претвори у борбу против човека – напомиње владика Силуан.

Аустралија је предњачила у примени строгих  рестриктивних мера у односу на већину земаља у свету. Како се наш народ у Аустралији изборио са овом тешком ситуацијом и колико је подршка цркве помогла?

Наша брига као епископа била је и остала да Црква остане на своме јеванђелском курсу у Аустралији и Новом Зеланду и поред тога што разни ветрови, понекад веома јаки, дувају да њен курс промене. Црква је тело Христово, она није неки фолклор, музејски експонат или опијум за народ, а исто тако није, и не може бити, пацификовани инструмент државе за спровођење њених циљева који су понекад не само методолошки, већ и принципијелно несагласни са природом и учењем Цркве. Постоје они који можда сматрају, пре свега верујем из незнања, да епископ као лидер у заједници треба слепо да следи и испуњава све оно што се од државе налаже без претходне провере да ли је сагласно са јеванђелским начелима. Наравно да има доста добрих државних пројеката у којима смо сарађивали као верски лидер, али да се тражи да епископ буде безгласан пред репресијом, пред уценама, психозом, пред одузимањем слободе и права!? То је апсолутно непознавање службе и позива епископа. Није епископ богослужбени декор Цркве, епископ је пре свега призван да буде пророчки глас, глас савести у духовној пустињи палога света. Сматрамо да онога момента када јерархија Цркве постане пасиван спроводник световних налога и идеја без претходног проверавања истих Јеванђељем, она почиње да странствује.

Имајући све ово горе у виду, наш благослов свештенству је био да буду „свима све”. Да бодре народ, да изнађу начина како да пруже подршку, да приме сваку напаћену душу, да исповеде и причесте.

Какав је однос цркве и државе у Аустралији и да ли држава даје довољну подршку српској цркви и заједници?

Однос  цркве и државе према Уставу Аустралије јасно се дефинише као одвојеност. Међутим, држава и даље у јавној сфери одржава добре односе са верским заједницама, пре свега путем сарадње на пољу разних пројеката, а и финансирања религиозних школа које се остварује преко федералне владе. Тако да и наше црквене, то јест, језичке школе, као и наш први Српски колеџ „Свети Сава” имају могућности да аплицирају за грантова које држава даје за образовање. О односу државе према српској цркви и нашој заједници, најбоље говори то да је на отварању нашега колеџа био премијер Новог Јужног Велса, као и други високи званичници из политичког и јавног живота Аустралије.

Можете ли да нам опишете духовни и верски живот народа и монаштва на Петом континенту?

На Петом континенту примарна брига наших емиграната била је да се не отуђимо од својих корена, свога језика и културе, наравно и вере, мада ако ћемо бити до краја искрено самокритични, у већини случајева однос према вери је више обичајан него суштински. Међутим, заједница се мења, долазе нове генерације растерећене бремена неких историјских подела. Оне немају толико јако изражен национални набој, али су у потрази за смислом у своме животу. Поносни су што су Срби, али нису суштински доживели сву лепоту свога српства, јер се та лепота открива и задобија само у вери.

Што се тиче монаштва и манастира, имајући  у виду њихов значај за духовно добро и снагу наше митрополије и њеног верног народа, наша жеља је да обновимо, можда би прецизније било рећи –  да васпоставимо манастирски живот у Аустралији. Успех ове мисије ће много зависити како од жеље и подршке самог народа, тако и од подршке свештенства. Треба да сви препознамо значај стварања духовних бастиона и оаза где ће наш народ моћи душу своју да одмори, да се духовно растерети. Уместо да наши манастири буду световна излетишта – за такозване пикнике, они треба да постану духовна лечилишта где наш народ може да дође на неколико дана уз претходну најаву управи манастира, да присуствује светим богослужењима, да му се читају молитве, да искористи природу за шетњу и тиховање.

У сусрет великом празнику, да ли бисте могли да нам кажете нешто више о значају Божића у данашњем свету?

Значај Божића, његова порука је можда више него икада важна за нас данас, за човечанство обремењено, рањено и разједињено. У овој кризи која страхом растерује наду, веру и љубав, празник Божића нам изнова обнавља снагу духа, повраћа нас у живот и указује нам на наш суштински пут, а и на излаз из сваке кризе.

Бити без Бога је већ криза, јер човек или друштво које покушава да себе организује или усаврши, не само без Божијег удела, већ у отвореном богоборству, посебно кроз законе које спроводи, оно неминовно подрива себи тло под ногама. Пандемија је скинула духовну маску са лица овога друштва и света у коме живимо, указала на рањивост свега, ништавност и пролазност материјалних вредности. Наравно да је са друге стране пандемија пројавила и најбоље код многих људи, а друге покренула на дубоку анализу и преиспитивање свега онога што су до тада сматрали циљем или вредношћу живота.

У погледу свега реченог, сматрамо да је празник Божића прилика која нам се изнова даје да подигнемо наш поглед према Небу, а и да завиримо у одаје нашег срца.