ХЕРОЈ НА МАГАРЦУ

Хоће понекад велике драме, људске и националне, да се заврше као фарса и да те фарсичне околности превладају над расправом о размерама и последицама тих великих драма. Тако је и са случајем Радована Караџића. Митска личност новокомпоноване српске националне историје колико и хистерије ухапшена је у неком опскурном градском превозу, аутобусу, када је с купаћим гаћама у торби и 600 евра у џепу кренуо да се бања у Врднику.

Певало се, уз неизбежне гусле, „Радоване сиђи са планине”, све у слутњи да он у некој испосници крвљу исписује поруке нацији, кад, ево, указао нам се у лику „белог мага”, оних што лече рукама, амајлијама и разним вртуљцима.

Гледам слике претежно младих људи који по Београду неубедљиво демонстрирају своју огорченост због хапшења доктора Дабића. Да ту има неке снаге и енергије не би се радикали ограђивали да с тим немају ама баш ништа, а можда би се тим скуповима придружио и неко од оних силних сенатора Републике Српске који су националним радовима на темељу пуштања туђе крви давали подршку с академских и других висина и који су, накнадно, митологизовали Радованов ратнички и државни пут, па им је сада некако непријатно што је горостас из њихових канцеларијских пројеката завршио као исцелитељ импотентности, рака, камена у жучи и експерт за „квантну енергокозметику”, како пише на полеђини доктор Дабићеве визит-карте.

Они би, чини ми се, најпре због себе, волели да је овај погинуо силазећи с те планине у сукобу с мрским анационално–глобалистичким снагама, наоружаним до зуба, док би Караџић у рукама имао само пушку кремењачу и о раме пребачене гусле. То би, некако, била потврда да нису сенаторовали узалуд. Ућутали су се препустивши одбрану лика и дела Кости Чавошком, кога човек мора ценити због доследности и кад се с њим не слаже, те некој дечурлији која су се тек родила кад је почело Радованово пењање на планину и која није на својој кожи осетила колико је тај успон био за све нас, претекле у животу, тежак и у многим сегментима морално одвратан.

Било је нечег пророчког у речима Радована Караџића. Поводом објављивања књиге поезије „Словенски гост” (1993) изјавио је за тадашњу „Борбу”: „Сви смо ми изгубили и као људи и као пјесници: зашто смо морали да бијемо битке које наши дједови нису завршили... Једва чекам период када ће Срби да пишу неке блесаве заврзламе! То значи да неће имати ништа есенцијалније, егзистенцијалније да рјешавају. Чим ми завршимо државу, доћи ће неки нови клинци којима ће било каква брига о националном бити смијешна”.

Караџићев пад баш је испао смешна заврзлама, држава се растаче макар по косовском шаву, а оних великих сенатора и бораца нема на видику, јер ту више нема славе, моћи и пара. Херојском добу упркос дошли су нови клинци, а и неке чикице претварају се да су такви.

Радован је све то видео кроз оне велике наочаре ходећи међу нама, обичним људима и необичним сенаторима, почасним гостима паљанских крканлука и акционара у пословима трговине нафтом, дрветом, цигарама, муницијом и крвљу, и једва је дочекао да скине оно мало маске с лица и да, уз помоћ шишања и бријања, враћајући себи стари лик, врати и нешто од старе славе и старог друштва.

Али та слава била је згодна за песме, а друштво се другим заврзламама забавило, па кад се херој већ није вратио на коњу, обавезно белом, онда је његова употребна вредност мала и претвара се у личну, породичну трагедију која се њих не тиче, као што их се нису тицале ни друге туђе породичне трагедије. То је сад, молићу лепо, посао за адвоката.

Још мало о пророчким моћима песника Радована:

„Од права имам: малени прозор
Пут великог Белог Света.
Ал` кроз њега видим
Мало од Овог, мало од Оног,
Једну птицу, никад цело јато,
Врх дрвета, Бог зна где је корен...”

Стихови нису из песме „Робовање”, а има и једна с таквим насловом, већ из песме „Моја права.” А у песми „Кошава” има и овај стих:

„Све је узалудно. Аутобус стиже.”

Главни уредник недељника „Време”