Лекција из скрушености

Одрастао сам у двојезичној породици, двојезичном окружењу. Деловаће невероватно, али идеја да се први пут латим књижевног превођења пала ми је на памет кад сам имао једанаест година. У то време био сам опседнут природом, животињама (та опсесија ме, на срећу, ни до данас није напустила), па ми је пала на памет идеја да моје једнојезичне вршњаке покушам да упознам с неким причама Иштвана Фекетеа, омладинског писца и ловца који је – можда то звучи парадоксално – волео животиње и о њима исписао хиљаде страница (био је нешто као „мађарски Тургењев”). Сео сам за писаћи сто и кренуо да графитном оловком у неку свеску уписујем превод. Тај превод није сачуван, али могу мислити нашта је личио...

Јер двојезичност, сама по себи, није довољан предуслов за књижевно превођење. Стара је истина да преводилац пре свега треба добро да познаје свој језик, то јест језик на који преводи (мада није на одмет и одлично познаваље финеса језика оригинала, да не буде забуне). Тек кад почнемо да преводимо схватимо каква су ограничења нашег властитог језика. Постоје људи који мисле да је управо њихов језик најбогатији, најразноврснији, најмилозвучнији. Е па, чикам све те „језичке патриоте”, а каткад богами и „језичке шовинисте” да седну за компијутер/лаптоп и покушају да на тај свој тобоже супериорни језик преведу фрагмент било ког текста који има неку књижевну, естетску вредност. Сам (често мучан) процес превођења биће таквим људима најбоља лекција из скромности и понизности, скрушености пред оригиналом. И спознаје колико су велика, често непремостива ограничења тог њиховог „најбогатијег” језика. Јер и то је још једна прастара истина, вредност било ког уметничког дела, па тако и књижевног, не лежи у ономе „шта” већ у ономе „како”. Све приче су већ одавно, као што знамо, испричане, а ако и нису, шаблони су исти или слични. Оно што нас сваки пут привуче неком тексту јесте мајсторство, начин на који је прича испричана, језичка вештина, ритам, особени, само за тог аутора карактеристичан стил који нас увлачи попут вртлога у дело...

Преводим ево већ више од две деценије с мађарског на српски, дакле с једног такозваног малог језика на други. За то време, научио сам неколико занатских, али и животних лекција. Једна од њих односи се и на поштовање еснафске традиције, на свест о томе шта су нам у аманет оставили претходници. У тренутку кад млади и надобудни закорачимо у поље књижевног превођења, морамо бити свесни својих великих претходника – у случају ове мађарско-српске релације, стваралаца попут Светислава Стефановића, Данила Киша, Александра Тишме, Јудите Шалго, Еугена Вербера, Ивана Ивањија, Саве Бабића, Арпада Вицка (извињавам се свима који овде нису поменути) – и морамо покушати да не изневеримо стандарде које су они поставили. А то, опет, значи и бити свестан властитих ограничења и не прихватати се задатака који превазилазе наше моћи.

* Аутор је ванредни професор Филолошког факултета у Београду, члан Управног одбора УКПС и наш истакнути преводилац с мађарског