Наша деца, јутјубери и инфлуенсери

Не познајемо се, ја вас не разумем, ви се играте животом, призивате смрт. Подсмевате се свему и свачему, проповедате иронију и цинизам у односима с одраслима, али и с вршњацима, па и према себи. Зашто, чему то, као да свету није доста разних невоља и катастрофа.

Ви као бајаги све презирете, стидите се љубави која зрачи из ваших очију, претварате се да вам је једино важан секс. Шта је заправо за вас живот, човечност, бити неко и нешто? Уживате у понижавању, вређању, омаловажавању и родитеља и другара. Зашто? Одакле вам та ђаволска спремност да разголићујете тамну страну људске природе?

Разумете ли заиста сами себе, зашто радите то што радите? У чему се састоји смисао живота, пита ли се неко од вас? Ви очито не знате шта радите. И не желите да знате. Јер да знате, зар бисте се играли истрчавањем пред точкове камиона...

За вас, као и за Фројда, „живот не вреди много”. Међутим, не схватате оно што је знао велики психолог: „али то је све што имамо”. За вас „све” као да је – ништа.

Нисте спремни ни најмање да покажете захвалност мајци која вас је донела на свет, родитељима који улажу велики напор да вам створе што боље услове за живот. Не погађају вас ни њихове сузе док гледају ваше лудовање.

Да ли ви то своју немоћ приказујете као моћ, као да знате све и можете све?

Не замерите ми на искрености и отвореном покушају да разумем и себе и вас.

Тек пре неки дан, кад сам у „Политици” прочитао текст „Кад децу васпитавају јутјубери и тиктокери”, и још неке извештаје о самоубиству инфлуенсерке Кристине Ђукић, почео сам интензивније да размишљам о овоме.

Требало би да се запитамо, најозбиљније: Деца која су од колевке до првог разреда расла с игрицама, друштвеним мрежама, мобилним телефоном, да ли су још деца или су постала тиктокери и јутјубери, јер им је „и мама и тата” био Бака Прасе, или неки други инфлуенсер.

Није могуће утврдити којем броју деце, у којем узрасту и којем временском периоду су они замењивали маму, тату и учитеља и колико дубок траг је оставила поменута „замена” у развоју детета. Да ли ћемо упознати своје дете тек кад схватимо шта за њега значе и какве су последице на психички развој оставиле објаве оваквих идола?

Наставници немају умешност и моћ инфлуенсера, они, као и родитељи, ретко бивају у прилици да успоставе нормалне људске односе с децом која као да нису њихова деца.

Стихија времена је поништила старо искуство, мала деца су постала велики проблеми.

„Клинци се бацају пред камионе због лајкова”, „такмиче се ко ће претрчати улицу да их камион не згази док колона возила пролази из оба смера”, „опасно лудило на ’Тиктоку’”, може се прочитати у медијима.

Индустријско-технолошки развој одвојио је децу од одраслих. Оно што нуди интернет прихваћено је као прави, реални свет. Деца су открила правог или лажног себе у мобилном телефону. Виртуелни свет постао је аутентични дечји свет.

У ствари, велики број ученика основних и средњих школа и нису – деца. Они су у правом смислу речи „обраћени” постали тиктокери и јутјубери. Тек у том светлу и као такве ваља их посматрати. Деца као да више и не постоје, наша деца нису наша деца. Она припадају неком или неколицини инфлуенсера и јутјубера.

Егзибиционизам и сексуална симболика представљају основу ове нове (не)нормалности, свуда и у свакој прилици.

Постоје ли добри разлози да се каже: живот је данас нешто друго, промене које се дешавају око нас и у нама, не само са децом, опомињу и прете? Међутим, да бисмо спасли живот, ваља нам спасавати децу. У Новом Саду делује удружење: „Спасимо децу – спасићемо Србију”.

Иако смо далеко од негдашњег морализма „Сви смо криви за све”, могло би се поставити питање: Зашто ни смртни исход насилничког или егзибиционистичког понашања ученика не провоцира савест школских људи и/или Министарства просвете? Сем ако поменута питања не видимо као „Лимунације у селу” Стевана Сремца.

Уосталом, ни живот ни смрт не призивају негдашњи пијетет и поштовање. Ретки одрасли се питају о смислу рађања, живота и умирања, а зашто би деца. Дубоки релативизам и апокалиптичне претње потресају читав свет. Отуда забринути савременици слуте: Ако не спасемо децу, ни Србију нећемо.

Др Исидор Граорац,
Нови Сад