Naša deca, jutjuberi i influenseri

Ne poznajemo se, ja vas ne razumem, vi se igrate životom, prizivate smrt. Podsmevate se svemu i svačemu, propovedate ironiju i cinizam u odnosima s odraslima, ali i s vršnjacima, pa i prema sebi. Zašto, čemu to, kao da svetu nije dosta raznih nevolja i katastrofa.

Vi kao bajagi sve prezirete, stidite se ljubavi koja zrači iz vaših očiju, pretvarate se da vam je jedino važan seks. Šta je zapravo za vas život, čovečnost, biti neko i nešto? Uživate u ponižavanju, vređanju, omalovažavanju i roditelja i drugara. Zašto? Odakle vam ta đavolska spremnost da razgolićujete tamnu stranu ljudske prirode?

Razumete li zaista sami sebe, zašto radite to što radite? U čemu se sastoji smisao života, pita li se neko od vas? Vi očito ne znate šta radite. I ne želite da znate. Jer da znate, zar biste se igrali istrčavanjem pred točkove kamiona...

Za vas, kao i za Frojda, „život ne vredi mnogo”. Međutim, ne shvatate ono što je znao veliki psiholog: „ali to je sve što imamo”. Za vas „sve” kao da je – ništa.

Niste spremni ni najmanje da pokažete zahvalnost majci koja vas je donela na svet, roditeljima koji ulažu veliki napor da vam stvore što bolje uslove za život. Ne pogađaju vas ni njihove suze dok gledaju vaše ludovanje.

Da li vi to svoju nemoć prikazujete kao moć, kao da znate sve i možete sve?

Ne zamerite mi na iskrenosti i otvorenom pokušaju da razumem i sebe i vas.

Tek pre neki dan, kad sam u „Politici” pročitao tekst „Kad decu vaspitavaju jutjuberi i tiktokeri”, i još neke izveštaje o samoubistvu influenserke Kristine Đukić, počeo sam intenzivnije da razmišljam o ovome.

Trebalo bi da se zapitamo, najozbiljnije: Deca koja su od kolevke do prvog razreda rasla s igricama, društvenim mrežama, mobilnim telefonom, da li su još deca ili su postala tiktokeri i jutjuberi, jer im je „i mama i tata” bio Baka Prase, ili neki drugi influenser.

Nije moguće utvrditi kojem broju dece, u kojem uzrastu i kojem vremenskom periodu su oni zamenjivali mamu, tatu i učitelja i koliko dubok trag je ostavila pomenuta „zamena” u razvoju deteta. Da li ćemo upoznati svoje dete tek kad shvatimo šta za njega znače i kakve su posledice na psihički razvoj ostavile objave ovakvih idola?

Nastavnici nemaju umešnost i moć influensera, oni, kao i roditelji, retko bivaju u prilici da uspostave normalne ljudske odnose s decom koja kao da nisu njihova deca.

Stihija vremena je poništila staro iskustvo, mala deca su postala veliki problemi.

„Klinci se bacaju pred kamione zbog lajkova”, „takmiče se ko će pretrčati ulicu da ih kamion ne zgazi dok kolona vozila prolazi iz oba smera”, „opasno ludilo na ’Tiktoku’”, može se pročitati u medijima.

Industrijsko-tehnološki razvoj odvojio je decu od odraslih. Ono što nudi internet prihvaćeno je kao pravi, realni svet. Deca su otkrila pravog ili lažnog sebe u mobilnom telefonu. Virtuelni svet postao je autentični dečji svet.

U stvari, veliki broj učenika osnovnih i srednjih škola i nisu – deca. Oni su u pravom smislu reči „obraćeni” postali tiktokeri i jutjuberi. Tek u tom svetlu i kao takve valja ih posmatrati. Deca kao da više i ne postoje, naša deca nisu naša deca. Ona pripadaju nekom ili nekolicini influensera i jutjubera.

Egzibicionizam i seksualna simbolika predstavljaju osnovu ove nove (ne)normalnosti, svuda i u svakoj prilici.

Postoje li dobri razlozi da se kaže: život je danas nešto drugo, promene koje se dešavaju oko nas i u nama, ne samo sa decom, opominju i prete? Međutim, da bismo spasli život, valja nam spasavati decu. U Novom Sadu deluje udruženje: „Spasimo decu – spasićemo Srbiju”.

Iako smo daleko od negdašnjeg moralizma „Svi smo krivi za sve”, moglo bi se postaviti pitanje: Zašto ni smrtni ishod nasilničkog ili egzibicionističkog ponašanja učenika ne provocira savest školskih ljudi i/ili Ministarstva prosvete? Sem ako pomenuta pitanja ne vidimo kao „Limunacije u selu” Stevana Sremca.

Uostalom, ni život ni smrt ne prizivaju negdašnji pijetet i poštovanje. Retki odrasli se pitaju o smislu rađanja, života i umiranja, a zašto bi deca. Duboki relativizam i apokaliptične pretnje potresaju čitav svet. Otuda zabrinuti savremenici slute: Ako ne spasemo decu, ni Srbiju nećemo.

Dr Isidor Graorac,
Novi Sad