Коло на Теразијама у поноћ

„Београд је углавном весело дочекао Нову годину и спрема се да другу дочека још веселије. Ова прва дошла му је у романтичној белој одећи. Прексиноћ кад су се Београђани размилели по вароши тражећи највеселији локал и најбоље вино, почео је да пада снег у крупним пахуљицама и за неколико десетина минута цео се Београд забелео...” овако је „Политика” од 2. јануара 1932. описала амбијент у којем је главни град Краљевине Југославије дочекао Нову годину.

Пре тачно девет деценија Београд је био хаотична и помало неуређена, али динамична и све модернија престоница Краљевине Југославије, државе која је имала значајно место и улогу у међуратној Европи. Град се, после Првог светског рата, брзо развијао па је, према резултатима пописа из 1931. године, са Земуном имао око 240 хиљада становника, дупло више него деценију раније.

Ново време донело је и другачије обичаје, а један од њих била је и прослава Нове године. Додуше, 1. јануар био је радни дан, а Божићу и верским празницима који су му претходили је и даље придаван много већи значај. Али, за разлику од села, где се за долазак Нове године и даље није марило, у Београду и другим већим градовима она се дочекивала масовније и свечаније него раније.

Одређену забуну у обележавању Нове године уносила је чињеница да је, после Првог светског рата у Србији, уместо јулијанског уведен нови, грегоријански календар, на који се нису одмах сви лако навикли. Али, брзо се увидело да то има и добрих страна, јер је наш народ, за разлику од осталих, имао привилегију да Нову годину дочекује два пута. Зато је Нова година, која је долазила 1. јануара по грегоријанском календару називана званична, календарска, прва, а понекад и католичка, док је она која се чекала по старом календару називана друга, православна, јулијанска... Временом је „званична” Нова година по важности преузела примат, мада је и за јулијанску било бучно и весело, што је обичај који је остао до данас...

Зато су престонички локали, како они елитни, тако и скромне кафане по периферији, у „најлуђој ноћи” били препуни. „Званична Нова година дочекана је и овога пута у Ауто-клубу у знаку балских тоалета и смокинга. Па ипак, то није био разлог да све буде укочено. Напротив, ноћ је проведена изванредно пријатно. Овоме је свакако много допринело и прасе, које је у поноћ пуштено у салу уз весели смех публике. Поноћ је и поред огромне гужве дочекана у највећем расположењу, а кад се светлост упалила, појавиле су се уобичајене крофне, без „наполеона”, уз скичање прасета...” описала је „Политика” дочек у елитном београдском клубу.

 Слично је било у „Енглеско-американско-југословенском клубу”, „Џокеј клубу” и на другим елитним местима.

Посебно занимљиво било је у биоскопима и позориштима. У то време већ су се појавили тон филмови, па је градска младеж, уз често негодовање старијих, у облачењу и понашању све више имитирала холивудске глумце. Осим филмова, у биоскопима су за Нову годину умели да се одржавају и бокс мечеви, као и друге приредбе.

Изгледа да је најбучније било у кафаницама у Скадарској улици, као и по периферији – на Чубури, Пашином брду, Душановцу, где се веселило скромно, али спонтано, из душе. После бурно проведене ноћи, свануло је јутро када многима није било лако да стигну кући. Неко је ишао аутомобилима, којих је у Београду и већим градовима било све више, трамвајима, фијакерима, али чини се, највише пешке. Снег који је те вечери пао није изгледа много отежао повратак, а некима је и добро дошао: „Улице су биле утолико веселије и лепше. По чистом, бљештавом снегу тапкало се на све стране. А они који су пред зору попадали по олуцима нису се бар испрљали...”, известила је „Политика” 2. јануара 1932. године.

Није било вести како су краљ Александар и краљица Марија, чланови владе и друге значајне личности дочекали Нову годину. У новинама су објављиване само информације о постављењима и именовањима различитих службеника поводом почетка године. Будући да је 1. јануар био радни дан, сви који су уживали у новогодишњој ноћи морали су да стисну зубе и онако уморни крену на посао. Ипак, ускоро су уследили други, већи празници, пре свега Божић за који се није радило два дана. Због тога је почетак јануара био свечан и испуњен малим, породичним радостима.

Они који су волели кафану, друштво и весеље нису морали дуго да чекају. Нова прилика указала им се већ 13. јануара, када је дочекивана Нова година по старом календару. И тада је било весело па је репортер „Политике” у броју од 15. јануара записао: „Преко две хиљаде Београђана дочекало је Нову годину код Коларца. И биоскоп и кафана и две сале ресторана били су препуни још у девет часова. Многи су морали да се врате, јер није било слободног ниједног стола, ниједне столице.” Весела атмосфера се из кафана, ресторана, биоскопа пренела и на улице, па је репортер забележио да се на Теразијама, око поноћи, спонтано заиграло коло.

Тако је у ондашњој Краљевини Југославији, још пре девет деценија Нова година дочекивана радосно, уз наду да ће бити боља и лепша од старе. Нема разлога да не верујемо да ће и сада бити тако.