Kolo na Terazijama u ponoć

„Beograd je uglavnom veselo dočekao Novu godinu i sprema se da drugu dočeka još veselije. Ova prva došla mu je u romantičnoj beloj odeći. Preksinoć kad su se Beograđani razmileli po varoši tražeći najveseliji lokal i najbolje vino, počeo je da pada sneg u krupnim pahuljicama i za nekoliko desetina minuta ceo se Beograd zabeleo...” ovako je „Politika” od 2. januara 1932. opisala ambijent u kojem je glavni grad Kraljevine Jugoslavije dočekao Novu godinu.

Pre tačno devet decenija Beograd je bio haotična i pomalo neuređena, ali dinamična i sve modernija prestonica Kraljevine Jugoslavije, države koja je imala značajno mesto i ulogu u međuratnoj Evropi. Grad se, posle Prvog svetskog rata, brzo razvijao pa je, prema rezultatima popisa iz 1931. godine, sa Zemunom imao oko 240 hiljada stanovnika, duplo više nego deceniju ranije.

Novo vreme donelo je i drugačije običaje, a jedan od njih bila je i proslava Nove godine. Doduše, 1. januar bio je radni dan, a Božiću i verskim praznicima koji su mu prethodili je i dalje pridavan mnogo veći značaj. Ali, za razliku od sela, gde se za dolazak Nove godine i dalje nije marilo, u Beogradu i drugim većim gradovima ona se dočekivala masovnije i svečanije nego ranije.

Određenu zabunu u obeležavanju Nove godine unosila je činjenica da je, posle Prvog svetskog rata u Srbiji, umesto julijanskog uveden novi, gregorijanski kalendar, na koji se nisu odmah svi lako navikli. Ali, brzo se uvidelo da to ima i dobrih strana, jer je naš narod, za razliku od ostalih, imao privilegiju da Novu godinu dočekuje dva puta. Zato je Nova godina, koja je dolazila 1. januara po gregorijanskom kalendaru nazivana zvanična, kalendarska, prva, a ponekad i katolička, dok je ona koja se čekala po starom kalendaru nazivana druga, pravoslavna, julijanska... Vremenom je „zvanična” Nova godina po važnosti preuzela primat, mada je i za julijansku bilo bučno i veselo, što je običaj koji je ostao do danas...

Zato su prestonički lokali, kako oni elitni, tako i skromne kafane po periferiji, u „najluđoj noći” bili prepuni. „Zvanična Nova godina dočekana je i ovoga puta u Auto-klubu u znaku balskih toaleta i smokinga. Pa ipak, to nije bio razlog da sve bude ukočeno. Naprotiv, noć je provedena izvanredno prijatno. Ovome je svakako mnogo doprinelo i prase, koje je u ponoć pušteno u salu uz veseli smeh publike. Ponoć je i pored ogromne gužve dočekana u najvećem raspoloženju, a kad se svetlost upalila, pojavile su se uobičajene krofne, bez „napoleona”, uz skičanje praseta...” opisala je „Politika” doček u elitnom beogradskom klubu.

 Slično je bilo u „Englesko-amerikansko-jugoslovenskom klubu”, „Džokej klubu” i na drugim elitnim mestima.

Posebno zanimljivo bilo je u bioskopima i pozorištima. U to vreme već su se pojavili ton filmovi, pa je gradska mladež, uz često negodovanje starijih, u oblačenju i ponašanju sve više imitirala holivudske glumce. Osim filmova, u bioskopima su za Novu godinu umeli da se održavaju i boks mečevi, kao i druge priredbe.

Izgleda da je najbučnije bilo u kafanicama u Skadarskoj ulici, kao i po periferiji – na Čuburi, Pašinom brdu, Dušanovcu, gde se veselilo skromno, ali spontano, iz duše. Posle burno provedene noći, svanulo je jutro kada mnogima nije bilo lako da stignu kući. Neko je išao automobilima, kojih je u Beogradu i većim gradovima bilo sve više, tramvajima, fijakerima, ali čini se, najviše peške. Sneg koji je te večeri pao nije izgleda mnogo otežao povratak, a nekima je i dobro došao: „Ulice su bile utoliko veselije i lepše. Po čistom, blještavom snegu tapkalo se na sve strane. A oni koji su pred zoru popadali po olucima nisu se bar isprljali...”, izvestila je „Politika” 2. januara 1932. godine.

Nije bilo vesti kako su kralj Aleksandar i kraljica Marija, članovi vlade i druge značajne ličnosti dočekali Novu godinu. U novinama su objavljivane samo informacije o postavljenjima i imenovanjima različitih službenika povodom početka godine. Budući da je 1. januar bio radni dan, svi koji su uživali u novogodišnjoj noći morali su da stisnu zube i onako umorni krenu na posao. Ipak, uskoro su usledili drugi, veći praznici, pre svega Božić za koji se nije radilo dva dana. Zbog toga je početak januara bio svečan i ispunjen malim, porodičnim radostima.

Oni koji su voleli kafanu, društvo i veselje nisu morali dugo da čekaju. Nova prilika ukazala im se već 13. januara, kada je dočekivana Nova godina po starom kalendaru. I tada je bilo veselo pa je reporter „Politike” u broju od 15. januara zapisao: „Preko dve hiljade Beograđana dočekalo je Novu godinu kod Kolarca. I bioskop i kafana i dve sale restorana bili su prepuni još u devet časova. Mnogi su morali da se vrate, jer nije bilo slobodnog nijednog stola, nijedne stolice.” Vesela atmosfera se iz kafana, restorana, bioskopa prenela i na ulice, pa je reporter zabeležio da se na Terazijama, oko ponoći, spontano zaigralo kolo.

Tako je u ondašnjoj Kraljevini Jugoslaviji, još pre devet decenija Nova godina dočekivana radosno, uz nadu da će biti bolja i lepša od stare. Nema razloga da ne verujemo da će i sada biti tako.