Понедељак, 24.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Анксиозност је позив да се мењамо

Данијела Младеновић(Приватна архива)

Анксиозност је реч која се у последње време прилично одомаћила у нашем свакодневном говору. Страх, али онај неоправдани, нереалан и брига која расте неподношљивом брзином која обузима за многе је постала стварност. Данијела Младеновић је од жене која две године није изашла без пратње из стана, која је победила агорафобију, данас насмејана, ведра, оптимистична и слободна.

Данијела је позната под именом Анксиозни оптимиста. Она је свој посао посветила онима који деле са њом стрепње и страхове, алио све што ради прихвата само уз оптимизам и веру у боље дане. Њена првобитна идеја била је да пише текстове ради себе, да би се осећала лакше, па онда да би помогла другима, али су њене речи и мисли пронашле пут до великог броја људи. Потреба за речју је превазишла њена очекивања. Усавршавала се и сада ради терапеутски са људима који имају проблем са анксиозношћу.

„Коронавирус је можда само кап која је код људи прелила чашу. Већ смо били уморни, отуђени, асоцијални, под великим притиском, са огромним захтевима и очекивањима од себе и од других. Будућност је била потпуно неизвесна када је наступила корона. Видели смо како свет може у пар дана да стане. То нас је колективно уплашило, а већ смо сви били крхки. На жалост, све је више људи који имају анксиозност и депресију. И тај тренд се наставља. Социјална дистанца, забране и ограничења и страх који се промовише, на жалост, учиниће да многи људи осете анксиозност на својој кожи”, прича наша саговорница која не крије да за себе мисли да је „таква рођена”, сензибилна, брижна, емпатична, забринута за све људе око себе.

Међутим, прве озбиљније знаке анксиозности почела је да осећа када се преселила из родитељског дома, због факултета.

„То је онај тренутак када си још дете, а некако преко ноћи постанеш одговоран за себе. Период одрастања и сазревања је код мене донео додатне страхове. Шта ако не успем? Шта ако је неко мени све обезбедио, а ја не завршим факултет? Где ћу радити? Где ћу живети? Како су моји најближи? Шта ако им се нешто деси? Шта ако се мени нешто страшно деси? Наравно, у том тренутку знала сам да се нешто дешава, али сам то „нешто“ успешно гурала под тепих. Са огромном муком успевала сам да обављам свакодневне задатке, али су они постајали све већи изазов. Одлазак на предавање постао је изазов. Одлазак на испит био је скоро немогућа мисија. То су били први знаци да нешто са мном није у реду”, испричала је присећајући се дана од када је почела њена велика лична борба.

Уследио је и панични напад који често прати дуготрајну анксиозност. Тада је Данијела осетила сву разарајућу тежину беспомоћности. Одједном се деси тај напад који га чини суровим, јер из свакодневице ускочите у нешто најближе паклу, ивици смрти која је стварна до разарајућих граница.

„Вртоглавица, презнојавање, мучнина, убрзани откуцаји срца, борба за дах, снажан нагон за бегом... Знам да опасност не постоји, али мој ум то не може да схвати. На крају прође. Увек је тако. Оно што остане још неко време је осећај исцрпљености, некад потиштености или стида. Често и осећај љутње. Како је могуће да ме тако савлада? Тако сам се осећала док сам их имала, очајно”.

Уз панику, Данијела је имала и проблем са агорафобијом. Из куће није излазила две године, а живот јој је био посебно тежак јер тада је већ била мајка, па са својим сином није могла да води уобичајен живот. Призвала је машту у помоћ, па му је одласке напоље надокнадила занимљивом свакодневицом међу четири зида. Била је, прича она, креативна, сналажљива.

Данијела је победила своје страхове и данас је срећна и испуњена (Приватна архива) 

„Сад кад се сетим тог периода, насмејем се сама себи. Нове технологије су ми помагале да негујем агорафобију. Све ми је стизало на кућну адресу, од хране до гардеробе. Курирске службе и потрчко сервиси су били обавезни. Дете сам водила у вртић са комшиницом, али би често остао са мном код куће, јер ни уз пратњу не бих могла да га одведем. Све што нисам морала да обавим, ја сам одложила. Чак сам од куће и радила, налазила хонорарне послове. Наравно, најближи су помагали колико су могли, али бих ја побегла из продавнице чак и када мама иде са мном”, каже.

А за то време најтеже јој је пала њена одсутност.

„Страх је толико био присутан, да сам ја постала потпуно одсутна. Нисам могла да се фокусирам да разговарам са неким, нисам могла нигде да идем, а нисам се осећала добро ни кад би неко дошао код мене. У затвору без решетки, у сопственом дому. Имала сам и страх да други људи виде да се осећам лоше, да се не брину због мене. Тако сам избегавала све. Имала сам страх од свега. Две године нисам сама изашла буквално нигде. А ако бих негде морала, то би било уз пратњу и уз огроман напор. Ове године сам напунила 33 године и тада сам схватила да више не славим рођендан, славим то што сам присутна, што живим.

А онда је уследила борба. Дан за даном, дах за дахом удисала је више, снажније, ојачала је и ослободила се, радом на себи, својих страхова. Одбацила је своје менталне окове.

„Често причам са сином, питам га да ли се сећа када нисмо могли нигде да идемо... Као подсетник колико сам успела. Да, моје дете је много трпело. Није ишао редовно у парк, о осталим стварима да не говорим. Али он није био са мном када сам почела да излазим и да се излажем. То бих радила док би он био у вртићу. Касније, кад смо почели по мало да шетамо, био је неизмерно срећан. Мој први дан на отвореном је изгледао тешко, искрено. Када имаш агорафобију, није баш да само једног дана одлучиш да ћеш излазити. Потребно је суочити се са страхом. То су несигурни кораци, дрхтаво тело и поновно проходавање. То је бол. То је радост и срећа. То је хиљаду емоција у једном тренутку, и лепих и тешких. То је и хиљаду мисли, да ли ћу успети, шта даље и да ли ће се некада поново вратити”.

Данијела каже и да је њена срећа што је у свему што ради неуротични оптимиста, што изнова наставља да покушава, не предаје се и увек верује у најбоље.

„Сваки корак који сам прешла ме је учинио овим што сам данас. Јесте мој пут превазилажења анксиозности био дуг, али сада ми све има смисла. Прошла сам то да бих данас радила оно што волим, да бих могла другима да олакшам. Људи много више науче када им покажеш, а не када им кажеш шта да раде. Да нисам ја све то прошла, данас не бих могла другима да покажем. Благословена сам теретом који носим. Када помажем другима да пронађу смисао у свом животу, тада све у мом животу има смисла”.

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Betty Boop
Drustvene mreze nisu potrebne. Verujte, moze se i bez njih. Nazovite ljude koje volite telefonom i popricajte par minuta ako ne mozete da ih vidite. To mnogo vise znaci. Ja sam ladno skinula sa drustvenih mreza i uopste mi ne nedostaju. Pozdrav Danijeli!
Банан Банановић
Можда би лакше превазишли тешка стања душе ако би користили речи као што су тескоба, потиштеност, туга, очајање... Са овим туђицама све звучи као дијагноза. Само размишљам наглас.
Zoran
do pre samo deset godina, anksioznost i depresija to je bila gotovo fantomska bolest...kada bi neko bio tuzan govorili bi, zasto si depresivan...ovo danas ili to stanje uma, koje proizvode drustvene mreze, gde covek ima utisak da se svi sem njega ili nje provode, putuju i uzivaju u zivotu, dok posmatra slike sa razlicitih destinacija i lokacija objavljenih na facebook-u ili na nekoj drugoj platformi, sa tim se moramo nauciti boriti...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.