Sreda, 19.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Anksioznost je poziv da se menjamo

Данијела Младеновић(Приватна архива)

Anksioznost je reč koja se u poslednje vreme prilično odomaćila u našem svakodnevnom govoru. Strah, ali onaj neopravdani, nerealan i briga koja raste nepodnošljivom brzinom koja obuzima za mnoge je postala stvarnost. Danijela Mladenović je od žene koja dve godine nije izašla bez pratnje iz stana, koja je pobedila agorafobiju, danas nasmejana, vedra, optimistična i slobodna.

Danijela je poznata pod imenom Anksiozni optimista. Ona je svoj posao posvetila onima koji dele sa njom strepnje i strahove, alio sve što radi prihvata samo uz optimizam i veru u bolje dane. Njena prvobitna ideja bila je da piše tekstove radi sebe, da bi se osećala lakše, pa onda da bi pomogla drugima, ali su njene reči i misli pronašle put do velikog broja ljudi. Potreba za rečju je prevazišla njena očekivanja. Usavršavala se i sada radi terapeutski sa ljudima koji imaju problem sa anksioznošću.

„Koronavirus je možda samo kap koja je kod ljudi prelila čašu. Već smo bili umorni, otuđeni, asocijalni, pod velikim pritiskom, sa ogromnim zahtevima i očekivanjima od sebe i od drugih. Budućnost je bila potpuno neizvesna kada je nastupila korona. Videli smo kako svet može u par dana da stane. To nas je kolektivno uplašilo, a već smo svi bili krhki. Na žalost, sve je više ljudi koji imaju anksioznost i depresiju. I taj trend se nastavlja. Socijalna distanca, zabrane i ograničenja i strah koji se promoviše, na žalost, učiniće da mnogi ljudi osete anksioznost na svojoj koži”, priča naša sagovornica koja ne krije da za sebe misli da je „takva rođena”, senzibilna, brižna, empatična, zabrinuta za sve ljude oko sebe.

Međutim, prve ozbiljnije znake anksioznosti počela je da oseća kada se preselila iz roditeljskog doma, zbog fakulteta.

„To je onaj trenutak kada si još dete, a nekako preko noći postaneš odgovoran za sebe. Period odrastanja i sazrevanja je kod mene doneo dodatne strahove. Šta ako ne uspem? Šta ako je neko meni sve obezbedio, a ja ne završim fakultet? Gde ću raditi? Gde ću živeti? Kako su moji najbliži? Šta ako im se nešto desi? Šta ako se meni nešto strašno desi? Naravno, u tom trenutku znala sam da se nešto dešava, ali sam to „nešto“ uspešno gurala pod tepih. Sa ogromnom mukom uspevala sam da obavljam svakodnevne zadatke, ali su oni postajali sve veći izazov. Odlazak na predavanje postao je izazov. Odlazak na ispit bio je skoro nemoguća misija. To su bili prvi znaci da nešto sa mnom nije u redu”, ispričala je prisećajući se dana od kada je počela njena velika lična borba.

Usledio je i panični napad koji često prati dugotrajnu anksioznost. Tada je Danijela osetila svu razarajuću težinu bespomoćnosti. Odjednom se desi taj napad koji ga čini surovim, jer iz svakodnevice uskočite u nešto najbliže paklu, ivici smrti koja je stvarna do razarajućih granica.

„Vrtoglavica, preznojavanje, mučnina, ubrzani otkucaji srca, borba za dah, snažan nagon za begom... Znam da opasnost ne postoji, ali moj um to ne može da shvati. Na kraju prođe. Uvek je tako. Ono što ostane još neko vreme je osećaj iscrpljenosti, nekad potištenosti ili stida. Često i osećaj ljutnje. Kako je moguće da me tako savlada? Tako sam se osećala dok sam ih imala, očajno”.

Uz paniku, Danijela je imala i problem sa agorafobijom. Iz kuće nije izlazila dve godine, a život joj je bio posebno težak jer tada je već bila majka, pa sa svojim sinom nije mogla da vodi uobičajen život. Prizvala je maštu u pomoć, pa mu je odlaske napolje nadoknadila zanimljivom svakodnevicom među četiri zida. Bila je, priča ona, kreativna, snalažljiva.

Danijela je pobedila svoje strahove i danas je srećna i ispunjena (Privatna arhiva) 

„Sad kad se setim tog perioda, nasmejem se sama sebi. Nove tehnologije su mi pomagale da negujem agorafobiju. Sve mi je stizalo na kućnu adresu, od hrane do garderobe. Kurirske službe i potrčko servisi su bili obavezni. Dete sam vodila u vrtić sa komšinicom, ali bi često ostao sa mnom kod kuće, jer ni uz pratnju ne bih mogla da ga odvedem. Sve što nisam morala da obavim, ja sam odložila. Čak sam od kuće i radila, nalazila honorarne poslove. Naravno, najbliži su pomagali koliko su mogli, ali bih ja pobegla iz prodavnice čak i kada mama ide sa mnom”, kaže.

A za to vreme najteže joj je pala njena odsutnost.

„Strah je toliko bio prisutan, da sam ja postala potpuno odsutna. Nisam mogla da se fokusiram da razgovaram sa nekim, nisam mogla nigde da idem, a nisam se osećala dobro ni kad bi neko došao kod mene. U zatvoru bez rešetki, u sopstvenom domu. Imala sam i strah da drugi ljudi vide da se osećam loše, da se ne brinu zbog mene. Tako sam izbegavala sve. Imala sam strah od svega. Dve godine nisam sama izašla bukvalno nigde. A ako bih negde morala, to bi bilo uz pratnju i uz ogroman napor. Ove godine sam napunila 33 godine i tada sam shvatila da više ne slavim rođendan, slavim to što sam prisutna, što živim.

A onda je usledila borba. Dan za danom, dah za dahom udisala je više, snažnije, ojačala je i oslobodila se, radom na sebi, svojih strahova. Odbacila je svoje mentalne okove.

„Često pričam sa sinom, pitam ga da li se seća kada nismo mogli nigde da idemo... Kao podsetnik koliko sam uspela. Da, moje dete je mnogo trpelo. Nije išao redovno u park, o ostalim stvarima da ne govorim. Ali on nije bio sa mnom kada sam počela da izlazim i da se izlažem. To bih radila dok bi on bio u vrtiću. Kasnije, kad smo počeli po malo da šetamo, bio je neizmerno srećan. Moj prvi dan na otvorenom je izgledao teško, iskreno. Kada imaš agorafobiju, nije baš da samo jednog dana odlučiš da ćeš izlaziti. Potrebno je suočiti se sa strahom. To su nesigurni koraci, drhtavo telo i ponovno prohodavanje. To je bol. To je radost i sreća. To je hiljadu emocija u jednom trenutku, i lepih i teških. To je i hiljadu misli, da li ću uspeti, šta dalje i da li će se nekada ponovo vratiti”.

Danijela kaže i da je njena sreća što je u svemu što radi neurotični optimista, što iznova nastavlja da pokušava, ne predaje se i uvek veruje u najbolje.

„Svaki korak koji sam prešla me je učinio ovim što sam danas. Jeste moj put prevazilaženja anksioznosti bio dug, ali sada mi sve ima smisla. Prošla sam to da bih danas radila ono što volim, da bih mogla drugima da olakšam. Ljudi mnogo više nauče kada im pokažeš, a ne kada im kažeš šta da rade. Da nisam ja sve to prošla, danas ne bih mogla drugima da pokažem. Blagoslovena sam teretom koji nosim. Kada pomažem drugima da pronađu smisao u svom životu, tada sve u mom životu ima smisla”.

Komentari3
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Betty Boop
Drustvene mreze nisu potrebne. Verujte, moze se i bez njih. Nazovite ljude koje volite telefonom i popricajte par minuta ako ne mozete da ih vidite. To mnogo vise znaci. Ja sam ladno skinula sa drustvenih mreza i uopste mi ne nedostaju. Pozdrav Danijeli!
Банан Банановић
Можда би лакше превазишли тешка стања душе ако би користили речи као што су тескоба, потиштеност, туга, очајање... Са овим туђицама све звучи као дијагноза. Само размишљам наглас.
Zoran
do pre samo deset godina, anksioznost i depresija to je bila gotovo fantomska bolest...kada bi neko bio tuzan govorili bi, zasto si depresivan...ovo danas ili to stanje uma, koje proizvode drustvene mreze, gde covek ima utisak da se svi sem njega ili nje provode, putuju i uzivaju u zivotu, dok posmatra slike sa razlicitih destinacija i lokacija objavljenih na facebook-u ili na nekoj drugoj platformi, sa tim se moramo nauciti boriti...

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.