Српска Нова година – кошница лепих обичаја

Радост божићног празника протеже се кроз цео јануар, а мир и благостање свако од нас требало би да негује у току целе године.

– Обичаји које породица поштује на дан Христовог рођења настављају се данас, за Мали Божић, када се прославља српска Нова година – каже Петра Коснић, теолог и иконописац.

У кућу се поново уноси бадњак и долази положајник. Породица верује да ће са његовом посетом и јабуком новчићима окићеном, коју домаћину дарује, све кренути набоље. Они који су пропустили шансу да у чесници нађу новчић и по веровању „уграбе” срећу добијају опет прилику јер домаћице месе погачу „василицу” – прича Петра и подсећа да се и данас поздрављамо речима „Мир Божји. Христос се роди!”. И у ово време осврћемо се на духовно значење мира, који нам је потребан, а све више нарушен савременим животом и пандемијом вируса корона. Такође, мир, како тумачи Петра, наступа када се, ако смо били с неким у завади, помиримо и увреде опростимо, а на Мали Божић никако не би требало да се једни другима замерамо јер се Свети Василије Велики у црквеној служби сматра „пчелом цркве Христове”.

– На трпези је, према традицији, данас глава божићне печенице и низ других ђаконија. Све сам ово научила у детињству. Прадеда Живан био је Солунац, прешао је Албанију са четом 1000 каплара, а гимназију је завршио у Мароку. То што у рату није могао да буде са породицом трудио се да надокнади касније окупљајући нас за празнике. Волео је да нам чита делове из Светог писма, а онда обрадује и песмама „Креће се лађа француска” и „Тамо далеко”. Као пензионисани судија, у свакој прилици казивао је: „Пазите, децо, шта чините јер како мерите тако вам Бог мери” – евоцира успомене Петра.

Она поручује да и на овај празник може да се симболично започне посао или нешто што није ишло од руке покуша да реши.

А Коснићева иконопише. Она је верна византијском стилу. Иконописање доживљава више као призив него посао, који иде уз молитву, без журбе. Пре десетак дана имала је изложбу „Агиос” у Кули Балшића у Улцињу. То је уједно први пут да се у овом месту представе иконе православних светаца. Тумачећи поставку, мати Олга, игуманија манастира Светог Василија Острошког у Улцињу, оценила је да су Петрине иконе – живе, нарочито се дојмила руска икона Свете Богородице Владимирске, коју ју је Коснићева даровала манастиру.

Петра често ради иконе светитељки. Тако је настао и низ чудотворних икона Пресвете Богородице – Казанска, Смоленска, Иверска, Утешитељка, Тројеручица... Свака икона јој је драга, јер помаже када се искрено пред њом молимо, али издваја Богородицу са Богомладенцем, запажајући да се народ највише њој обраћа у невољи.

Узор су јој Лонгинове иконе и руски иконописци, као и иконописачка школа манастира Жича. Говорећи о иконописању које је потреба из срца и душе, уметница признаје да понекад застане, па сачека прави тренутак да настави рад. Деси се и да рука с лакоћом иде, као да се икона сама пише. Десило јој се то док је радила икону Светог Јована Шангајског који је можда због тога на свим Петриним изложбеним позивницама.

Овај чудотворац је по очевој линији српског порекла. Рођен је у Русији 1896. године као Михаило Максимовић. У време револуције у домовини, а по завршетку Правног факултета, дошао је у Србију. У Београду је дипломирао теологију и за живот зарађивао босоног продајући „Политику” у Кнез Михаиловој улици и испред Саборне цркве, у којој је касније неко време и служио. Док је предавао на Битољској богословији спријатељио се са потоњим светитељима, владиком Николајем Велимировићем и авом Јустином Поповићем. У Миљковом манастиру се замонашио и добио име Јован, по свом претку – светитељу Јовану Тоболском. Од тада до краја живота никада није спавао у кревету. Ноћи је проводио у молитви. У Шангају је утемељио Кинеску православну цркву и сиротиште. Службовао је и у Паризу, где су га прозвали Јован Боси јер није носио обућу. Био је и епископ у Сан Франциску. Упокојио се 1966. године у Сијетлу, испред чудотворне иконе Богородице Курско-Коренске. Канонизован је 1994. године.

Петра Коснић завршила је Академију СПЦ за црквену уметност и консервацију, смер фрескопис, и Богословски факултет, где је сада докторанд. У Италији је дипломирала на Одсеку костим, као студент генерације на Академији „Дел Лусо”, а ту стечено знање помогло јој је на мастер студијама теологије где се бавила темом „Богослужбене одежде у средњовековним српским манастирима”.