Литијум, биткоин или јорговани

Свевишњи се потрудио да Србима испод земље остави поприлично богатство. Уз све резерве према оптимистичким проценама власти, чак и њени највећи економски критичари слажу се да Срби ходају изнад око 200 милијарди долара новца у рудама. Међутим, дајући то Србима, Свевишњи се потрудио и да многи од њих помисле како је копање ђавоља работа.

Шта би тек било да имамо нафту попут Емираћана, који су од бедуина на камилама постали бедуини у „ролс-ројсевима” типа „фантом”, који крстаре Дубаијем, некадашњим рибарским сеоцетом и сиромашном луком на ободу пустиње. Било је такво до средине шездесетих година прошлог века, док није откривена нафта. Камиле су, колико ми је познато, преживеле бушотине. Нико их од шеика није напајао дизелом.

Ипак, нисмо ми тако једноставни и рационални. Рудно благо које имамо претворено је у наше проклетство, а да ствар буде још интересантнија, то се дешава у земљи која је настала на рударењу. У средњовековној Србији Саси су били специјализовани за руднике, обнављајући локације из античког и праисторијског доба. Постоје две претпоставке о доласку Саса међу Србе. Прва је да су дошли из Ердеља, у време татарске инвазије, а друга је да су стигли као колонисти на позив краља Уроша Првог. Заиста, први пут се и помињу у повељи Уроша Првог. Прва станица била им је Брсково, где су управљали градом, уживали аутономију, имали свог кнеза, цркву, свештенство и аутономно судство.

Одатле, из Брскова, одлазили су на Рудник, крајем 13. века, потом у Трепчу и Ново Брдо, почетком 14. столећа и њиховим доласком уводи се најнапреднија технологија рударске производње за то време. У средњовековној Србији експлоатисане су руде злата, сребра, бакра, олова, цинка и гвожђа. Рударство је постало окосница богатства, економске, политичке и војне моћи средњовековне Србије, па кад се прочитају текстови путописаца тог времена, човек само што не зажели да се врати у то доба. Француз Букар је 1332. године дословно записао „да у Србији има сто рудника злата и сто рудника сребра”, док је Кратовил између 1454. и 1455. записао: „Оно што је у Србији од свега најзначајније, то је да се тамо злато и сребро могу наћи као што се вода налази у изворима, да се уз реку среће шљунак у ком има толико злата колико у Индији, а које је притом знатно лепше.” Златоносне реке биле су Пек, Буковачка река, Лисичји поток, Комча, Речица... У долини Млаве откривена су стара окна и галерије.

Прескочићемо турску окупацију, њих рударство није нарочито занимало, а процватом рударства може се сматрати почетак 20. века, када је усвојен либерални закон о рударењу, што доводи до отварања борског рудника бакра, алексиначких рудника угља, као и рудника олова и цинка Трепча. Србија се између два велика рата модернизује и удаљава од неразвијене и руралне Србије.

Оно што је уочљиво, а истовремено и парадоксално, јесте то да рударство постаје једна од основа стратешког привредног развоја током власти Бориса Тадића. Тадашње министарство животне средине, рударства и просторног планирања, које је водио Оливер Дулић, усвојило је 2011. године Стратегију управљања минералним ресурсима Републике Србије до 2030. године, коју је парламент усвојио 18. јануара 2012. године. У студији владе коју је предводио Мирко Цветковић разматрају се потребе ЕУ до 2030. године, а анализом светских и европских кретања у производњи и потрошњи метала процењено је да ће до 2020. године учешће у производњи литијума из Србије чинити више од 10 одсто светске производње и више од 90 одсто производње у Европи.

Био је то сасвим логичан план, па остаје нејасно зашто су они који су учествовали у његовом доношењу, с предвиђеним инвестицијама у рударство од три и по милијарде долара, деценију касније постали огорчени противници сопствене идеје. Двојица тадашњих министара у Цветковићевој влади, а сада опозиционих лидера, Драган Ђилас и Вук Јеремић, управо су противљење експлоатације литијума поставили као окосницу свог политичког програма, уз сарадњу с растућим еколошким покретима. Борис Тадић, као још један од опозиционих лидера, знатно је тиши када је у питању литијум. Зна човек шта је планирао.

И још један апсурд. Током Вучићеве власти заправо се разрађује ова стратегија, уз неколико подстицајних прописа, уз убрзавање управних поступака и ефикаснију заштиту животне средине, тако да рударење, после уличних протеста екологиста, потврђује да је оно истовремено велика шанса и велико проклетство. Власти некадашње Демократске странке су осмислиле идеју, а сада је њени некадашњи лидери у улози опозиције – жестоко нападају. Напредњаци су стратегију унапредили, улагања у геолошка истраживања су порасла на годишњем нивоу за 300 до 400 одсто, а профит је, као магнет, привукао стране рударске и истраживачке компаније – четири од пет највећих на свету. Отварањем новог рудника бакра и злата Чукару Пеки, кинеске компаније „Циђин”, пре неколико месеци, с вредношћу инвестиција од готово пола милијарде долара, Србија ће постати друга земља у Европи по производњи бакра.

Српски подземни свет постао је елдорадо или „златно руно” српске економије, а владајуће и опозиционе структуре на површини ратују до истребљења око стратегије која би, да овдашњим политичким главама управља рацио, била фактор њиховог зближавања.

Зато је права срећа што нисмо открили нафту. Ако литијум називају нафтом или белим златом 21. века, дође му на исто. Да ли ћемо газити по богатству и мирисати маслачке или ћемо, попут прагматичних Немаца, чинити и једно и друго? Немци ће експлоатисати литијум на још 325 квадратних километара у пределу долине Рајне, што ће чинити укупно 1.000 квадратних километара, а да ствар буде занимљивија, литијум ће у најлепшим пределима Немачке рударити немачко-аустралијска компанија, а потом ће снабдевати „Фолксваген”, „Рено” и „Стелантис”.

Како је познато да код Срба процес стављања прста на чело траје необично споро, док се ми призовемо памети, Немци очекују да ће од 2025. године пет фабрика производити око 40.000 тона литијума годишње, што је довољно за батерије које ће покретати милион електричних аутомобила. Ако је веровати агенцији Ројтерс, наравно.

Наша млађарија под рударењем, традиционалним послом у Срба, не сматра боравак под земљом, већ трговину криптовалутама на интернет берзи. Неће клинци испод надморске висине, имају они свој пут. За путовање новим тунелима виртуелне баналности потребна им је нова монета.

Какав свет, такво и средство плаћања. Зове се биткоин. У стварном свету газимо по благу, али нико да сиђе по њега. Уместо да га копамо, ако треба и крамповима, уз друштвени консензус који би подразумевао поштовање највећих еколошких стандарда, ми крампове користимо као традиционално хладно оружје за ударање по глави. Туђој, наравно. Песма која би пратила овакав трејлер могла би да буде „Кад замиришу јорговани!”.