Још о пензијском јазу

У „Политици” 4. јануара поштовани Драго Јанковић даје предлог за смањење пензијског јаза у вези с мојим ранијим дописом.

Сматрам да је допис господина Јанковића људски разуман и завређује пажњу, али је опет ван контекста. Основни постулат је да су пензије на закону остварено право по основу рада и уплата у пензиони фонд, те да у том домену не може бити нарушено право на равноправно и сразмерно учешће у праву на номинални износ пензије, односно не може се нарушити пропорција оствареног права у целокупном времену остваривања права. То што господин Јанковић предлаже залази у домен социјалне политике, а то није у надлежности Републичког фонда за пензијско осигурање.

Молим вас да са пуном пажњом сагледате и овај практичан приказ рада и пензија:

У време експанзије и врхунца рада „Прве петолетке” Трстеник, када је у том холдингу радило више од 15.000 радника, сваког 15. у месецу у фабричком листу је објављивана листа зарада радника за претходни месец. Месецима је генерални директор холдинга био око 15. места по заради, а испред њега су били врхунски КВ и ВКВ металостругари, бравари, глодачи, заваривачи... И то није никоме било ни чудно нити упитно. Вредновало се знање, али и рад и знање, као и физичко залагање. Свако је имао место у том систему, а систем је био веома добро уређен. А ако данас ти исти врхунски мајстори имају већи износ пензија од бивших директора – то је у складу са законом, али и с праведношћу.

Да наведем и да се овим постојећим системом пензијског осигурања на прави начин стимулишу млади људи да се образују, да више и одговорније раде, да се труде да напредују у својој делатности, као и да се труде да у пензијски фонд уплаћују веће износе који ће им кроз пензију бити валоризовани и враћени.

А што се социјалне политике тиче, сматрам да је Влада Србије у претходним годинама кроз једнократна давања пензионерима показала да брине о овој категорији становништва и да покушава да им обезбеди достојан живот. У овој области има још доста тога што држава може и треба да уради. Боримо се за то.

Милован Смиљковић,
Краљево