Коме хуман да верује

Однедавно, сем уз рачуне Инфостана, и у електронским сандучићима наших компјутера све је више апела за (углавном) новчану помоћ неким, нама непознатим људима и установама. Отворивши своју електронску пошту после новогодишњих празника, затекао сам у њој више од двадесет таквих позива. Та нагло повећана бројност ми је разумљива, јер они који траже помоћ у своје или у име другог знају да је ово доба године „време поклона и даривања”. Онај ко и није претерано био хуман раније, можда ће сада, кад је све у том духу, пробудити код себе милосрђе и помоћи. Можда ће се сетити и неког „милостивог Самарјанина” који је њему, а да се никад пре тога нису ни знали ни срели, негде и некад несебично помогао, без очекивања да му ичим узврати.

Оно народно да се „дрво на дрво ослања, а човек на човека”, потврђује се тек у овим тешким и хаотичним временима. Али, видимо и то, сваког дана све више и масовније, да су нам „на прагу” и „око новчаника” и највећи преваранти, спремни да искористе прво нашу наивност, а самим тим и нашу хуманост.

Кад сам први пут у свом компјутеру нашао апел за помоћ неком човеку прво сам се запитао како је пошиљалац дошао до моје имејл адресе. Веровао сам да је то био спонтани пут – пошто сам у вези с неким уметничким програмима био у кореспонденцији с људима који имају додира с хуманитарним организацијама, да су моју електронску адресу преузели из најбољих побуда. Међутим, у међувремену апели су почели редовно да стижу од све више потребитих с овдашњих простора. Онда су се појавили и они из дијаспоре, а потом и од разних странаца и њихових хуманитарних наслова на енглеском језику.

Тек за неке домаће човек може поверовати да нису подвала, јер се о њиховим активностима могло чути и у медијима. А оно остало мноштво, па још са страног говорног подручја... Зар један хуманиста може и проверити, и кад би себи допустио такву идеју? У неким позивима за помоћ отворено се политички агитује и против актуелне власти. Неки су своју хуманост ставили под имена великих добротвора Српства из прошлости...

Не знам да ли нам је било лакше (а то се и даље дешава) кад нас испред црквене капије после богослужења дочека више пари испружених руку. Па коме дати? Или у градском аутобусу, кад млада жена проси за своје болесно дете уверавајући нас неким папирима да не лаже или...

Кад сам седамдесетих година прошлог века дошао у Београд и први пут се сусрео с просјацима на улици, запамтио сам „истиниту причу” о просјаку који је пре подне молио за милостињу на Зеленом венцу, а увече возио „мерцедес”. Знамо и све оне тужне приче о искоришћавању просјака и инвалида од стране разних макроа ради личног богаћења.

Наравно, није смак света ако нешто дамо и у „погрешне руке”. И то има неко „оправдање”, зашто се баш нама десило. Ово све говорим у име нас који желимо да помогнемо бар оном „удовичком лептом”, која се не даје од „превише имања”, већ од „превише немања”.

Утолико је битније да та и симболична помоћ оде ономе коме је најпотребнија. Хуман даје од чистог срца и не проверава (да ли то и може?). Он ни код оних уплатница званичних потребита донаторства уз рачун Инфостана не пита да ли сав новац стигне баш до наведених молилаца. У случају „опсаде” кроз електронску пошту најлакше је сумњиво пребацити у непожељну (и даље ће стизати), избрисати, блокирати...

Али, хуманост није ни игнорисање ни „гатање у пасуљ”, већ радост. О тој радости наш умни и добродушни блаженопочивши Владета Јеротић поручује: „Истинска радост коју је човек добио од Бога могућа је, ипак, већ овде на Земљи... Оваква радост, међутим, даје се људима ’чиста срца’, безазленим, који су поново постали као деца, који ’рефлексно’ чине добро ближњем, одмах заборављајући учињено добро, не очекујући ништа од другог човека, доживљавајући у истом тренутку ’награду’ од Бога, управо у радости давања, јер ’блажен је онај који даје’, јер не даје ни од вишка ни од мањка свога, већ од пуноће срца.”

Заиста, морамо се запитати каква су ово времена дошла, кад човек ни хуманост не може делотворити како тој светој ствари доликује.

Миша Лазар,
писац, Београд