Неми саучесници у ковид трагедији

Чињенично, а не измаштано стање, говори да је у нашој земљи од почетка пандемије ковида 19 до новембра 2021. године умрло скоро 47.000 људи више од десетогодишњег просека. Са око 7.000 умрлих од ковида 19 на сваких милион становника ми смо у самом врху светске листе по тежини погођености пандемијом. И шта сада?

Током, а не после, ове трагедије епских размера, свако здраворазумско друштво с едукованим, одговорним и саосећајним становништвом, не би било неми саучесник изневеравања здраве памети и одговорности, већ би одмах поставило бројна питања кризном штабу и влади: Да ли је смртност могла да буде мања? Које су грешке направљене? Које су стручне промене неминовне? Које су кадровске промене неопходне? Који су суштински задаци кризног штаба? Зашто постоји стални раскорак између епидемијске ситуације и противепидемијских мера? Зашто се не примењује Закон о заштити становништва од заразних болести РС?

Очито је да је незнање печат наше судбине, али оно што (мене) посебно боли јесте свеприсутно равнодушје и свеједноћа у времену умирања и широкоприсутно бављење искључиво сопственим животима. Нажалост, у времену дуготрајне таблоидне ефемерности наше свакодневнице, једна вредност је често занемаривана, а то је саосећање. Епидемија самодовољности и егоизма, која растаче и обесмишљава плодоносне међуљудске односе, огледа се и у наглашено искључивим и недодирљивим ставовима с којима се суочавамо свакодневно: моја истина, моја слобода, моја одлука, моја ствар, мој избор, моји погледи итд. Мене, као старог професора, посебно забрињава што се овим ставовима прикључио значајан број студената (само четвртина вакцинисаних) који су увек били лучоноше знања, одговорности, солидарности и прогресивног сагледавања будућности.

Охрабрујуће су речи папе Фрање да је „вакцинација морални чин”, да је „имунизација чин љубави”, а да је избегавање вакцинације „самоубилачки чин”. На другој страни, патријарх Порфирије се осврнуо на Новака Ђоковића, најбољег светског тенисера, који, иначе, није вакцинисан, и истакао да је „заточен јер је хтео своју слободу и зато што не прихвата да му се слобода и модели начина живота намећу”.

Није спорно да је на нама да се слободно опредељујемо којим ћемо путем ићи, бирајући своју путању и будућност према сопственој савести, васпитању, знању и уверењима које гајимо. Сигурно је да је једна од најјачих људских потреба, потреба за самоиспољавањем и самодоказивањем, у свим условима и у свим временима. Наравно, овакве идеалне услове, као заводљиву илузију, можемо наћи уколико живимо на пустом острву с Петком и, делимично, као испосници у келијама. У текућем колоплету идеолошких и политичких марифетлука, у испреплетаним и, често, супротстављеним животима у којима људи не желе истину већ само сигурност, мени је најприхватљивији став норвешког филозофа (Лаш Свенсен, 1970–): „Наша слобода се завршава тамо где почиње слобода другог.” Зар то не потврђује и наш Закон о здравственој заштити, члан 15: „ Појединац је дужан да чува сопствено здравље, здравље других људи, као и животну и радну средину.” Да ли је „чување здравља других људи”, на шта нас закон обавезује, уколико се неко инфицира вирусом САРС ков 2 (болесник је заразан два-три дана пре почетка манифестне болести и још од седам до 10 дана током болести!) и због дрског непоштовања противепидемијских мера (масовна појава у нашој средини!) пренесе инфекцију на неколико или десетине особа с могућим развојем тешке форме болести, бројним и разноврсним секвелама или смртним исходом? Да ли је и ово слобода избора?

Стручна истина је да невакцинисане особе угрожавају живот и квалитет живота вакцинисаних особа, а не обрнуто, што је доминантан став у нашој средини, што јесте манипулативна замена теза. Вирус се слободно и масовно размножава, пре свега у невакцинисаним особама, што му током времена омогућује бројне мутације које могу резултирати значајнијом заразношћу вируса (повишена стопа репродукције) и, за сада, делимичним избегавањем нашег имуноодговора стеченог поствакцинално или прележаном инфекцијом. Вакцине постају све мање ефективне и неопходне су бустер дозе. Друго, велики број новоинфицираних исцрпљује здравствени систем и здравствене раднике, захтева ангажовање већине здравствених радника, што онемогућава оптималну дијагностику и лечење нековид болесника. Да ли се неко запитао зашто имамо толико повећану смртност међу нековид болесницима и шта нас чека наредних година? Да ли је и ово слобода избора?

Тренутна „експлозија” броја новоинфицираних (36 одсто тестираних су позитивни!) јесте последица уласка омикрон соја у нашу популацију, али је и последица скромних противепидемијских мера које се, иначе, не поштују, нашег незнања, неодговорности, слободне медијске промоције псеудонауке, појаве бројних спаситеља, тираније некомпетентних људи у јавном простору, гласног ћутања стручних и еснафских удружења, политизације и готово однегованих подела, борбе за рејтинге пред изборе итд. Вишемесечно хронично неприхватање предлога стручног дела кризног штаба (КШ) потпуно је обесмислило његово постојање. Наравно, то што су стручњаци постали „хероји” пропуштених прилика неће их аболирати од одговорности за (не)рад у КШ. Једно од интересантнијих питање јесте и зашто су (једногласно) прихватали унапред најављиване (стручне) предлоге лица која нису ни прошла поред медицинских факултета.

Решење за текућу пандемију је надохват руке и само га треба применити, а то је Закон о заштити становништва од заразних болести Републике Србије. Тај закон су, између осталог, писали и поједини чланови КШ и у њему постоје одговори за сва текућа питања. Овоме морам додати и неопходне кадровске промене које је као модел, за сва времена, дефинисао генијални Душко Радовић: „Није лако решавати проблеме и то не може свако. Као што дуго и пажљиво бирамо оне који ће правити грешке, тако исто и још одговорније морамо тражити оне друге, који ће те грешке исправљати.”

Редовни професор Медицинског факултета у Београду, у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa